Pređi na sadržaj

Pokolj u Pižigitiju

S Vikipedije, slobodne enciklopedije
“Timbina ruka”, spomen-kompleks u blizini dokova Pižigiti posvećen žrtvama pokolja iz 1959.

Pokolj u Pižigitiju bio je incident koji se desio 3. avgusta 1959. u dokovima Pižigiti pomorske luke Bisaoa u Portugalskoj Gvineji. Radnici na dokovima stupili su u štrajk tražeći veću platu, ali je upravitelj pozvao PIDE, portugalsku državnu policiju, koja je pucala u gomilu ubivši najmanje 25 ljudi. Vlada je okrivila revolucionarnu grupu Afrička partija za nezavisnost Gvineje i Zelenortskih Ostrva (PAIGC) uhapsivši nekoliko njenih članova. Incident je naterao PAIGC da napusti svoju kampanju nenasilnog otpora što je dovelo do rata za nezavisnost Gvineje Bisao 1963. godine.

Pozadina[uredi | uredi izvor]

U 1950-ima, portugalski konglomerat Kompanjija Uniao Fabril kontrolisao je veći deo trgovine na dokovima Pižigiti preko filijale pod nazivom Kasa Guveja. Iako je portugalska kolonijalna vlada tih godina donela niz reformi kako bi pokušala da uguši rastuće antikolonijalno raspoloženje i želje za nezavisnošću u regionu, niske plate i loši radni uslovi i dalje su služili kao katalizatori društvenih nemira.[1]

Prvi veliki štrajk lučkih radnika zaposlenika Kasa Guveja desio se 6. marta 1956. godine. Tom je prilikom portugalskim snagama sigurnosti i PIDE (politička policija) naređeno da ne koriste silu protiv radnika u štrajku, vjerovatno kako bi se izbegla eskalacija sukoba. Radnici su, švativši ovakav razvoj događaja, pokušali silom da zauzmu dokove, a bilo je potrebno policijsko pojačanje. Na kraju su izvršena hapšenja, ali ta je epizoda ostavila policiju poniženom.[2]

Štrajk 1956. bio je u konačnici neuspešan, a plate su ostale iznimno niske. Nastavak rastućih nemira među lučkim radnicima bio je očit čak i visokim kolonijalnim funkcionerima, uključujući vojnog podsekretara Fransisko da Kosta Gomesa koji je krajem 1958. primetio da je pobuna lučkih radnika verovatna i savetovao guvernera da zadovolji zahteve radnika za plate u interesu stabilnosti. Ovaj savet, međutim, nikada nije sproveden u praksi.[3]

Pripreme za još jedan štrajk organizovane su krajem jula 1959, a radnici su se sastali ispod palmi na rivi kako bi razgovarali o detaljima. Zato je Amilkar Kabral ponekad incident nazivao "pokoljem na rivi Pižigiti".[1][4]

Pokolj[uredi | uredi izvor]

Ujutro 3. avgusta lučki radnici trebali su da se sastanu s Antonijom Kareirom, upraviteljem Kasa Guveja, kako bi pregovarali o povećanju plata. Unapred su odlučili da potpuno prekinu rad u 15 časova popodne ako im se ne udovolji zahtevima. Sastanak nije urodio plodom, a radnici su prekinuli rad kako je planirano. Kareira je pozvao PIDE koji je stigao oko 16 časova i zahtevao od radnika da nastave s radom. Štrajkaši su to odbili i zabarikadirali se zatvarajući vrata rive. Mašući veslima i harpunima, štrajkaši su se naoružali u pokušaju da odvrate policiju od upada.[1]

Policija je, umesto da riskira poraz u otvorenoj borbi, otvorila vatru na štrajkaše, bacajući čak i granate. Radnici nisu imali kamo da pobegnu, a veliki broj je ubijen u roku od oko 5 minuta. Nekolicina je uspela da pobegne preko vode u sopstvenim čamcima, ali većina ih je progonjena i uhapšena ili ubijena u vodi. Između 25-50 radnika poginulo je na licu mesta, uz mnogo više ranjenih.[1]

Vest o pokolju brzo se proširila, a članovi revolucionarne grupe Afrička partija za nezavisnost Gvineje i Zelenortskih Ostrva su brzo stigli na lice mesta. PAIGC je bio svestan planova za napad i podržao je manevar kao čin građanskog otpora protiv kolonijalne vlade. PIDE je brzo uhapsio članove PAIGC-a, uključujući Karlosa Koreiju. Uključivanje PAIGC-a dalo je kolonijalnim vlastima zgodnog žrtvenog jarca na kojeg su mogli da svale krivicu za nemire.[5]

Posledice[uredi | uredi izvor]

Vlasti su okrivile PAIGC za podsticanje nezadovoljstva među radnicima, a pristalice partije morali su ponovo da razmisle o dugoročnim strategijama za postizanje svojih ciljeva. U septembru 1959. Kabral i nekoliko članova PAIGC-a sastali su se u Bissaou i odlučili da nenasilni prosvjedi u gradu neće da donesu promene. Zaključili su da je jedina nada za postizanje nezavisnosti oružana borba.[4] Ovo je bila početna tačka 11-godišnje oružane borbe (1963–1974) u Portugalskoj Gvineji koja je suprotstavila 10.000 vojnika PAIGC-a koje je podržavao Istočni blok protiv 35.000 portugalskih i afričkih vojnika, i na kraju će da dovede do nezavisnosti Zelenortskih ostrva i cele Portugalske Afrike nakon Revolucije karanfila 1974. u Lisabonu.[6]

Komemoracija[uredi | uredi izvor]

Dan pokolja, 3. avgust, javni je dan sećanja u Gvineji Bisao.[7]

U blizini dokova sada postoji velika crna šaka poznata kao “Timbina ruka” koja je podignuta kao spomenik ubijenima.[8]

Vidi još[uredi | uredi izvor]

Reference[uredi | uredi izvor]

  1. ^ a b v g Duarte Silva, António E. (2006). „Guinea-Bissau: The Cause of Nationalism and the Foundation of PAIGC”. African Studies (na jeziku: portugalski). 9/10: 142—167. doi:10.4000/cea.1236 Slobodan pristup — preko OpenEdition. 
  2. ^ Rema, Henrique Pinto (1982). História das Missoes Católicas da Guiné (na jeziku: portugalski). Braga: Ed. Franciscana. str. 855. 
  3. ^ Jaime, Drumond (1999). Angola: Depoimentos para a História Recente. Lisabon: Edições D. Jaime/H. Baber. str. 285—286. ISBN 9789729827501. 
  4. ^ a b Cabral, Amílcar (1961). „Guinea and Cabo Verde against Portuguese Colonialism”. marxists.org. Pristupljeno 30. 9. 2019. 
  5. ^ „Carlos Correia: a testemunha do "Massacre de Pidjiguiti" | DW | 16 August 2014”. dw.com. Pristupljeno 1. 10. 2019. 
  6. ^ Crónica da Libertação
  7. ^ „Guinea-Bissau Colonization Martyrs’ Day”. Arhivirano iz originala 06. 11. 2020. g. Pristupljeno 1. 10. 2019. 
  8. ^ „Crumbling architecture of former narco-state in Bissau”. www.aljazeera.com. Pristupljeno 1. 10. 2019. 
Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Покољ_у_Пижигитију&oldid=26977018”