U Nemačkoj, teška najamička konjica (tzv. crni konjanici) sasvim napušta koplja već sredinom 16. veka (u šmalkaldskom ratu 1546-1555): umesto koplja, njihovo oružje postaje pištolj i mač, a zaštitnu opremu čine šlem i delimični oklop. U hugenotskim ratovima (1562—1598) nemački konjanici, u Francuskoj nazvani rajterima (po nemačkoj reči za konjanika), postrojeni u kvadratne poretke po 10 redova -eskadrone- uvode novu taktičku radnju - karakoliranje (pucanje u redovima i povlačenje u pozadinu dok se oružje ne napuni), gde pištoljska vatra dolazi do punog izražaja u borbi protiv teško oklopljenih vitezova. U ovim bitkama nemački rajteri su u direktnom sukobu sa francuskim žandarmima dokazali prednosti pištolja nad kopljem: lakša obuka, veći domet, lakši konj i oklop, rukuje se jednom rukom dok druga upravlja konjem. Nepouzdanost pištolja nadoknađivana je većim brojem (2—6) u svakog konjanika. Stoga krajem 16. veka koplja gotovo nestaju iz naoružanja evropskih konjica, a oklopi postaju lakši zbog nemogućnosti potpune zaštite od vatrenog oružja - samo su prsni oklopi mogli biti dovoljno debeli da odbiju metak.[1]
U Rusiji su tešku konjicu od 1630. do 1700. činili rejtari (rus.рейтары) u koje su stupali velikaši sa svojim konjem i sami se izdržavali, a od države su dobijali muskete ili karabine, pištolje, mačeve, oklope, barut i olovo, neki i koplja.[1]
