Recirkulacija izduvnih gasova
Recirkulacija izduvnih gasova (engl. Exhaust Gas Recirculation) je tehnika smanjenja potrošnje goriva i emisije štetnih gasova i povećanja ekologičnosti motora. Ona podrazumeva vraćanje jednog dela izduvnih gasova u cilindar gde prisustvuju novom radnom ciklusu.
Princip rada[uredi | uredi izvor]
Recirkulacija izduvnih gasova vraća deo izduvnih gasova, obično do 10%, nazad do usisnih ventila kroz recirkulacionu cev. Ovu količinu određuje sistem upravljanja motorom, elektronska kompjuterska jedinica - ECU, i reguliše putem ventila u vodu recirkulacije. Kada elektronska kompjuterska jedinica utvrdi da motor radi na malom opterećenju, on nalaže da se izduvni gasovi uvedu u prostor za sagorevanje. Kako su izduvni gasovi većinom nezapaljivi, oni ne učestvuju u procesu sagorevanja, te sisitem ubrizgavanja može ubrizgati gorivo i formirati punjenje bez straha od izostanka sagorevanja. Posledično, motor radi na istim obrtajima, ali su izlazni obrtni moment, potrošnja goriva i emisija štetnih gasova smanjeni.
Dalja ušteda goriva i smanjenje zagađivanja okoline odvijaju se na račun smanjenja otpora punjenju cilindra. Za savlađivanje otpora pri punjenju cilindra svežim vazduhom troši se deo energije generisane u motoru. To je energija koju je potrebno dodeliti klipu koji se kreće u smeru povećanja zapremine cilindra i formira potpritisak koji otežava njegovo kretanje. Što je blizina klipa veća, stvara se i snažniji vakuum koji usisava svež vazduh, pa on kroz usisni vod brže struji uz veće gubitke. Da bi se ovo izbeglo, vazduh treba pogurati podižući pritisak u usisnom kolektoru. To se može postići upotrebom punjača koji sabija vazduh ili uvođenjem nekog drugog gasa pod pritiskom. EGR radi na drugom principu, ona potiskuje vazduh uz pomoć usmerenog toka produkata sagorevanja.
Manja potrošnja goriva direktno znači i manje zagađivanje životne sredine, a EGR dodatno redukuje i emisiju azotovih oksida. Kako je količina zapaljivih komponenti manja, postignute temperature u cilindru pri sagorevanju su takođe niže, što otežava stvaranje azotovih oksida, te je i njihova emisija smanjena.
Literatura[uredi | uredi izvor]
- Đukić, Predrag (2003). Nove generacije automobilskih motora (na jeziku: (jezik: srpski)). Novi Sad: Futura Petrovaradin. str. 174. ISBN 978-86-904733-0-4.
