Ваздух
Ваздух је механичка смеша гасова која обавија планету Земљу и ствара њену атмосферу.
Хемијски састав[уреди | уреди извор]
- азота има 78%,
- кисеоника 21%,
- аргона 0,93%,
- угљен-диоксида 0.034% и у врло малим количинама криптона, ксенона, хелијума, неона и других.
У променљивим количинама у ваздуху може бити водене паре, озона, угљен-диоксида, радона и других. Састав ваздуха варира на различитим висинама. При већој висини смањује се садржај кисеоника, а повећава се садржај водоника. такође, ваздух је значајан за живи свет и бића у њему. организам живог света удише кисеоник који се налази у ваздуху, а у ваздух враћају угљен диоксид.
Физичке карактеристике[уреди | уреди извор]
Физичке карактеристике ваздуха су:
Ваздух у земљишту[уреди | уреди извор]
Ваздух се налази и у шупљинама, каналима и порама у земљишту, у којима се налази и вода. Оптимални услови за развој биљака се успостављају када је однос воде и ваздуха 50:50% у зони ризосфере.
Земљиште које је стално натопљено водом садржи мању количину ваздуха при чему се стварају анаеробни услови (мочваре, плаве површине, забарене ливаде, тресаве).
Загађење ваздуха[уреди | уреди извор]
До загађења ваздуха долази приликом сагоријевања фосилних горива. Угаљ, нафта и плин садрже сумпор, од кога сагоријевањем настају оксиди сумпора. Због високе температуре у моторима аутомобила, од азота и кисеоника настају оксиди азота. Оксиди сумпора и азота су загађивачи ваздуха јер надражују слузокожу. Угљеник (IV)-оксид и честице прашине такође загађују ваздух.
У супстанце које загађују ваздух сврставају се најпре оне које се у незагађеном ваздуху не налазе. У загађујуће супстанце сврставају се и сва она хемијска једињења која природно постоје у ваздуху ако је њихова концентрација већа од оне која одговара незагађеном ваздуху. Веома је мало хемијских једињења који нису загађивачи.
Литература[уреди | уреди извор]
- Ситарица, Рада; Тадић, Милутин (Београд, 2008). Географија 5 за 5. разред основне школе, Завод за уџбенике и наставна средства
- Ранђеловић, Владимир. „Ваздух” (PDF). Архивирано из оригинала (PDF) 19. 03. 2013. г.
