Rodna ravnopravnost u okviru sektora bezbednosti

Rodna ravnopravnost predstavlja podoblast reforme sektora bezbednosti (RSB), u praksi, ali i u teoriji u okviru studija međunarodnih odnosa i bezbednosti. Reforma sektora bezbednosti predstavlja sveobuhvatni proces u ovkiru koga deo ili čitav sektor bezbednosti u nekoj državi biva podvrgnut procesu transformacije u cilju većeg usklađivanja sa principima poput demokratske civilne kontrole, dobrog upravljanja i vladavine prava. Opšti ciljevi RSB-a, bilo da ih definiše država u kojoj se reforma sprovodi ili međunarodni donatori koji podržavaju proces, obuhvataju poboljšanje pružanja usluga, osnaživanje lokalnog vlasništva nad procesom kao i obezbeđivanje održivosti institucija sektora bezbednosti. Kako rodno orijentisani pristupi uzimaju u obzir specifične potrebe muškaraca i žena promovišući ravnopravno učešće žena i muškaraca u procesima odlučivanja, države i međunarodne organizacije sve više ih vide kao neophodne komponente RSB-a.

Istorijat

Potreba da se rodna dimenzija integriše u proces RSB-a prepoznata je na međunarodnom nivou 2008. godine od strane tadašnjeg generalnog sekretara Ujedinjenih nacija Kofija Anana, koji je u svom izveštaju o RSB izjavio:„...integracija rodne prespektive u reformi sektora bezbednosti svojstvena je inkluzivnom i socijalno odgovornom pristupu bezbednosti. Rodno osetljiva reforma sektora bezbednosti „ključna je za razvoj nediskriminatornih, i za stanovništvo reprezentativnih institucija  u sektoru bezbednosti, sposobnih da efikasno odgovore na specifične bezbednosne potrebe različitih grupa.” Od objavljivanja ovog izveštaja broj programa RSB koji uključuju rodnu dimenziju drastično se povećao, kao i količina dostupne akademske literature i broj stručnjaka koji rade u toj oblasti. Rodna komponenta često je uključena u procese RSB kao deo primene Rezolucija Saveta bezbednosti UN 1325 (2000) o ženama, miru i bezbednosti, koja obavezuje države članice UN da uključe žene u bezbednosne institucije na svim nivoima, zatim u postkonfliktnu obnovu društva i države, kao i da tokom odlučivanja i donošenja strateških dokumenata i zakona uvrste specifične bezbednosne potrebe žena i devojaka. Na primer, Nacionalni plan Liberije o primeni Rezolucije 1325 predviđa jačanje kapaciteta službe za sprovođenje RSB u Ministarstvu za rod i razvoj. Nakon više od deset godina od usvajanja Rezolucije 1325, Savet bezbednosti je skrenuo pažnju državama članicama da se u okviru sprovođenja lokalnih reformi sektora bezbednosti više bave i seksualnim nasiljem u oružanim sukobima i postkonfliktnim situacijama i to kroz obuku, bezbednosnu proveru i izgradnju kapaciteta nacionalnih službi bezbednosti. Isto tako, američki predstavnik pri Ujedinjenim nacijama primetio je da je„integracija rodne perspektive učinila institucije inkluzivnijim i poboljšala ukupnu efikasnost reforme sektora bezbednosti.”

Obrazloženje

Delotvorno pružanje usluga

Jedno od ključnih načela RSB je da sektor bezbednosti treba da bude uređen tako da služi građanima, odnosno da zadovolji potrebe stanovništva za bezbednošću i pravdom. Rod osobe (zajedno sa drugim karakteristikama poput starosti, klase, etničke pripadnosti/klana/plemena/kaste i seksualne orijentacije) igra važnu ulogu u osećaju lične sigurnosti i ličnom doživljaju bezbednosnih rizika i pretnji. Širom sveta, žene, muškarci, devojke i dečaci imaju različito iskustvo u vezi sa seksualnim nasiljem, trgovinom ljudima, nasilju bandi, pljačakama, smrti u braku, otmicama i tzv. „ubistavima iz časti.” Drugim rečima, bezbednosni rizici i pretnje na različit način utiču na žene i muškarce, devojke i dečake. Primera radi, muškarci su žrtve preko 90% smrtnih slučajeva u vezi sa vatrenim oružjem, dok su žene u većini zemalja žrtve porodničnog i partnerskog nasilja. Širom sveta žene, muškarci, devojke i dečaci imaju različit pristup resursima kao što su zemlja, novac, obrazovanje, zdravstvo i politička moć što ih u zavisnosti od količine resursa i moći kojom raspolažu čini manje ili više ugroženim. Prema statistici UN, žene poseduju manje od 15% zemljišta širom sveta, a samo 2% zemljišta u zemljama u razvoju.

Upravo sagledavanje ovih razlika može biti korisno za efikasno pružanje usluga sektora bezbednosti različitim društvenim grupama. U situaciji porodičnog i partnerskog nasilja, razgovor sa ženom policajcem, u specijalizovanoj policijskoj stanici, bi možda pomogao i ohrabrio žene žrtve rodno zasnovanog nasilja da prijave nasilje. U slučajevima kada su muškarci žrtve rodno zasnovanog nasilja, od značaja je  postojanje  osoblja u sektoru bezbednosti upoznatog sa problematikom seksualnog nasilja nad muškarcima i obučenog za postupanje u takvim slučajevima. U oba slučaja, efikasan odgovor obično uključuje i kampanje podizanja svesti javnosti, uz isticanje problema ali i usluga dostupnim žrtvama. Efikasan odgovor će verovatno uključivati i formiranje partnerstava između državnih organa u sektora bezbednosti (policija, pravosudne institucije, zatvori), zatim zdravstvenih ustanova i organizacija civilnog društva. Šire posmatrano, saradnja između institucija sektora bezbednosti i udruženja građana specijalizovanih za rodnu ravnopravnost, nasilje nad ženama može povećati efikasnost sektora bezbednosti. Udruženja građana mogu da pruže obuku pripadnicima sektora bezbednosti, podrže razvoj javne politike i da ih kontinuirano obaveštavaju o problemima od interesa za ciljnu grupu i-ili zajednica. Dalja rodna perspektiva efektivnih pružanja usluga zasnovana je na veštinama samog osoblja sektora bezbednosti. Ostali društveni faktori obično rezultiraju time da muškarci i žene poseduju različite veštine. Shodno tome, ukoliko institucijama sektora bezbednosti nedostaje bilo muškog bilo ženskog osoblja na bilo kom nivou, njihovo osoblje će imati manji skup veština, ograničavajući njihove operativne mogućnosti. Na primer, studije u SAD-u pokazuju da su američke policajke veštije u poslu bez upotrebe prekomerne sile, nego njihove kolege, premda je verovatno da će primeniti silu kao i muškarci onda kada je to neizbežno. Kao posledica toga, muški policajci koštaju američke poreske obveznike 2,5 i 5,5 puta više zbog pravnih taksi koje se odnose na novčane isplate po osnovu tužbi za upotrebu prekomerne sile. Uprkos dokazanoj sposobnosti žena da povećaju nivo veština policijskih snaga, policija Estonije najbliža je postizanju rodne ravnopravnosti, budući da žene čine 33,5% policijskih snaga. Zbog dominantnih kulturnih obrazaca i predrasuda o muškim i ženskim ulogama u društvu, određene bezbednosne poslove i operacije obavlja osoblje određenog pola. Na primer, u mnogim kulturama je neprikladno da muškarac policajac pretresa ženu. Isto tako, u prikupljanju obaveštajnih podataka, civili mogu biti spremni da razgovaraju samo sa osobljem sektora bezbednosti određenog pola.

Lokalno vlasništvo

Lokalno vlasništvo prepoznato je kao ključni faktor u osiguranju da se RSB primenjuje pravilno i bude održiva. Lokalno vlasništvo podrazumeva da „reformu bezbednosnih politika, institucija i aktivnosti u datoj zemlji treba da dizajniraju, upravljaju i sprovode lokalni akteri, a ne spoljni akteri” i znatno se razlikuje od lokalne podrške donatorskim programima i projektima. S obzirom na to da se potrebe za sigurnošću i pravdom razlikuju prema rodu, važno je osigurati da se osobe različitih identiteta uključe u proces RSB-a. U praksi se to može postići uključivanjem ženskih grupa, omladinskih grupa, LGBTIQ i drugih grupa koje se bave rodnom ravnopravnošću i sektorom bezbednosti. Takve grupe mogu poslužiti kao veza između pojedinih društvenih grupa, lokalnih zajednica, sektora bezbednosti i donosioca odluka. Ove grupe mogu da upoznaju donosioce odluka sa bezbednosnim potrebama različitih društvenih grupa, ali i da rade na podizanju svesti građana o RSB u lokalnim zajednicama.

Nadzor i odgovornost

Poboljšanje nadzora i odgovornosti sektora bezbednosti može osigurati održivost RSB-a kroz izgradnju poverenja građana u bezbednosne institucije, kao i odvraćanjem osoblja sektora bezbednosti od zloupotrebe njihove moći. Da bi bili efikasni u nadzoru i kontroli, od suštinske je važnosti da nadzorna tela i mehanizmi, poput ombudsmana, skupštinskih odbora za rodnu ravnopravnost i ljudska prava, nacionalnih institucija za ljudska prava, pravosuđa, lokalnih saveta za bezbednost i drugih, razumeju i u svoj rad primene rodnu perspektivu. To podrazumeva posvećivanje posebne pažnje različitim vrstama kršenja ljudskih prava koje su počinili pripadnici sektora bezbednosti nad osobama različitog pola, kao i praćenje kvaliteta usluga koji se pružaju osobama različitih rodnih identiteta. Korisno je da se u rad nadzornih tela uključe i stručnjaci i stručnjakinje za rodnu ravnporavost, ženske grupe i druge organizacije civilnog društva.

Međunarodni okvir

Proces uključivanja rodne perspektive u reformu sektora bezbednosti (tzv. gender mainstraming) zasniva se na dobro razrađenom međunarodnom i pravnom okviru.

• Konvencija o eliminisanju svih oblika diskriminacije žena (CEDAW 1979) -države potpisnice Konvencije dužne su da eleminišu diskriminaciju žena usvajanjem različitih mera, poput revizije nacionalnog zakonodavstva radi uklanjanja diskriminatornih odredbi zakona, kriminalizacije sličajeva diskriminacije žena, uspostavljanja nacionalnih institucija za zaštitu od diskriminacije, kao i sprovođenja javnih kampanja za podizanje sveti javnosti o rodnim stereotipima i predrasudama, prepoznavanju i zaštiti od diskriminacije.

• Pekinška deklaracija i Platforma za akciju (1995) rezultat su Četvrte svetske konferencije o ženama i za cilj su imale promovisanje dostignuća žena i njihovo osnaživanje. Područja koja se odnose na RSB obuhvataju pozive vladama da osiguraju ženama pristup besplatnim ili jeftinijim pravnim uslugama, da teže rodnoj ravnopravnosti u međunarodnim, pravosudnim i vladina tima, kao i da razvijaju sveobuhvatne obrazovne programe u oblasti ljudskih prava za državne zvaničnike i  javne službenike (posebno u okviru policije, vojske, zatvorskog sistema, vlade, pravosuđa).

• Rezolucija Saveta bezbednosti Ujedinjenih nacija 1325 Žene, mir i bezbednost (2000) prepoznala je nesrazmeran uticaj oružanog sukoba na žene civile i decu bilo da su oni direktna meta oružanog napada (npr. silovanje kao tehnika ratovanja) ili indirektno pogođeni (npr. prisilno raseljavanje). Takođe, rezolucija je prepoznala doprinos žena u prevenciji, rešavanju sukoba i postkonfliktnoj obnovi društva, te pozvala države da uključe žene u procese koji se odnose na mir i bezbednost. Rezolucija predviđa i obavezu uvođenja rodne perspektive u sve mirovne misije UN-a, koje često pružaju podršku procesima RSB-a.

• Rezolucija Saveta bezbednosti Ujedinjenih nacija 1820 (2008) bavi se seksualnim nasiljem nad ženama i devojkama tokom sukoba izričito zahtevajući da države osiguraju učešće žena „u svim procesima razoružanja, demobilizacije i reintegracije, kao i u procesima reforme sektora bezbednosti uz pomoć Ujedinjenih nacija”.

• Rezolucije Saveta bezbednosti Ujedinjenih nacija 1888 i 1889 (2009) nadovezuju se na Rezoluciju 1820 i zahtevaju da se seksualno nasilje uključi u procese izgradnje mira i pozivaju na veće angažovanje stručnjaka i Specijalnog predstavnika generalnog sekretara UN za seksualno nasilje u sukobima. Ova rezolucije takođe pozivaju države da osiguraju veću ulogu žena i medijatorki u mirovnim pregovorima, i daju ovlašćenje UN da prikuplja rodno razvrstane podatke o svim aktivnostima vezanim za mir i bezbednost.

• Rezolucija Saveta bezbednosti Ujedinjenih nacija 1960 (2010) - podstiče uključivanje žena u vršenje policijskih, civilnih i vojnih zadataka tokom mirovnih misija.

• Rezolucija Saveta bezbednosti Ujedinjenih nacija 2106 (2013) - zahteva od relevantnih UN tela da pomognu nacionalnim vlastima u suočavanju sa seksualnim nasiljem uz efikasno učešće žena u procesima reforme sektora bezbednosti i pravosuđa, posebno kroz obuku, povećanje regrutovanja žena i sprovođenje procesa bezbednosne provere koji učinioce seksualnog nasilja isključuje iz rada u institucijama službi bezbednosti.

Metode i strategije

Uključivanje rodne perspektive (eng. gender mainstreaming)

Uključivanje rodne perspektive je „postupak kojim se procenjuju posledice primene zakona, strategija, javnih politika i mera na živote žena i muškarca. To je strategija za uključivanje različitih bezbednosnih potraba i iskustava  žena muškaraca uproces osmišljavanja, primene, praćenja i evaluacije javnih politika i programa u svim političkim, ekonomskim i društvenim sferama, tako da u konačnici žene i muškarci imaju jednaku korist, a nejednakost se ne obnavlja. Krajnji cilj je postizanje rodne ravnopravnosti. U kontekstu RSB, uvođenje rodne ravnopravnosti uključuje razmatranje uticaja svih aspekata programa u svim fazama programskog ciklusa u svetlu različitih bezbednosnih potreba žena, muškaraca, dečaka i devojčica. Da bi se to postiglo, neophodno je da svi prikupljeni podaci treba da budu rodno razvrstani. Gender mainstreaming može rezultirati rodnim inicijativama, poput rodne obuke za osoblje sektora bezbednosti i rodnom analizom budžeta kako bi se osiguralo da se resursi ravnomerno raspoređuju. Takođe može rezultirati inicijativama namenjenim muškarcima, ženama, dečacima ili devojčicama – poput programa mentorstva radi olakšavanje profesionalnog razvoja žena policajaca, obezbeđivanje pristupa pravdi za muškarce civilne žrtve seksualnog nasilja u konfliktu, mere za sprečavanje porobljavanja dečaka i obezbeđivanje uključivanja bivših devojčica i dečaka vojnika u programe razoružanja, demobilizacije i reintegracije (DDR).

Promovisanje jednake participacije muškaraca i žena

Promovisanje ravnopravnog učešća muškaraca i žena u procesima RSB i institucijama sektora bezbednosti predstavlja metod za osnaživanje lokalnog vlasništva nad procesom reforme sektora bezbednosti, kao i za povećanje zastupljenosti i efikasnosti rada bezbednosnih institucija. Ovo može da podrazumeva i jednaku participaciju žena i muškarcau nadzoru i proceni potreba RSB-a, kao i uključivanju žena iz civilnog društvau procesu donošenju odluka. S obzirom na to da su muškarci prezastupljeni u institucijama sektora bezbednosti, rodni balans se ostvaruje većim zapošljavanjem žena, odnosno podrškom u napredovanju u karijeri i zadržavanjem u sistemu. Da bi se ovo ostvarilo, potrebno je usvojiti politike i mere koje omogućavaju osoblju  sektora bezbednosti da se efikasno posveti poslu, ali i privatnom životu (npr. fleksibilno radno vreme za roditelje). Neke zemlje su pokušale da promovišu ravnopravno učešće uvođenjem rodnih kvota. U liberijskoj nacionalnoj policiji, na primer, uvedena je kvota od najmanje 20% žena među novim regrutima  što je dovelo do brzog uvećanja žena u policiji.

Konteksti reforme sektora bezbednosti i rodna perspektiva

Iako rodna ravnopravnost i RSB procesi dele mnoge sveobuhvatne ciljeve, vrste aktivnosti koje se sprovode na terenu značajno će se razlikovati u zavisnosti od konteksta u zemlji u kojoj se odvijaju.

Postkonfliktne zemlje

Fokus mnogih napora vezanih za rodnu ravnopravost i RSB u postkonfliktnim okruženjima je na suzbijanju seksualnog i rodno zasnovanog nasilja, posebno nad ženama i decom, koji imaju tendenciju da opstanu zbog velike količine raspoloživog oružja, traume i nedostatka ekonomskih prilika za bivše borce i mlade (posebno muškarce) koji se osećaju marginalizovano. Iako muškarci, žene, devojke i dečaci imaju važnu ulogu u ponovnom uspostavljanju društva nakon konflikta, različite potrebe stanovništva često se previde. Glavni razloga je taj što se  često događa da neposredno nakon konflikta bezbednosnim institucijama i dalje rukovode militarizovane strukture, kojima dominiraju muškarci, a koje i dalje imaju najveću moć i političku kontrolu nad državom. Izazovi u ovim kontekstima često uključuju integrisanje rodnih pitanja u procese smanjenje rizika od katastrofa (Disaster Risk Management, DDR), regrutovanje većeg broja žena u novouspostavljene institucije sektora bezbednosti, obezbeđivanje pristupa mehanizmima tranzicione pravde za žrtve seksualnog i rodno zasnovanog nasilja tokom sukoba i osiguranje da novo-reformisane pravosudne institucije uzimaju u obzir potrebe onih koji su najugroženiji zbog povišenog nivoa postkonfliktnog seksualnog i rodno zasnovanog nasilja. Osim toga, RSB može biti ulazna tačka u postkonfliktnom kontekstu za prevazilaženje rodne nejednakosti i nesigurnosti zasnovane na ratu.

Zemlje u tranziciji

Odlika zemalja u tranziciji je post-autoritarni kontekst koji može biti praćen (a i ne mora) promenama ekonomskog sistema, npr. prelaska sa planske na tržišnu ekonomiju. RSB u ovom kontekstu podrazumeva i sameravanje sektora bezbednosti ekonomskim mogućnostima i stvarnim bezbednosnim potrebama države i društva. Suština RSB u post-autoritarnom kontekstu jeste uspostavljanje demokratske civilne kontrole nad sektorom bezbednosti i transformacija bezbednosnih institucija u službi građana umesto odbrane političkog režima. Kao takvi, razvijanje i primena novih radnih praksi kojima je primarni cilj odgovor na različite bezbednosne potrebe stanovništva može predstavljati izazov za osoblje koje je naviklo na održavanje reda nasilnim putem. U bivšim tranzicionim zemljama Istočnog bloka, civilno društvo može biti slabo, ali u drugim kontekstima, poput onih u zemljama pogođenim Arapskim prolećem, civilno društvo se organizovalo u široku koaliciju kako bi dovelo do političkih promena sa vodećim ulogama ženskih grupa. Često postoji mogućnost za civilno društvo da preoblikuje institucije sektora bezbednosti, na primer, integrišući rodne perspektive. Ovo takođe mogu biti podstaknute novim mogućnostima za regionalnu saradnju koje uključuju pridržavanje rodno povezanih minimalnih standarda.

Zemlje u razvoju

Teoretičari i praktičari se slažu da rodno zasnovano nasilje i diskriminacija inhibiraju razvoj, jer osim negativnih socijalnih i ličnih posledica, narušavaju produktivnost pogođenih na štetu cele ekonomije. Rodno zasnovano nasilje i diskriminacija takođe povećavaju rizik od izbijanja nasilnog sukoba, jer se može koristiti i kao tehnika ratovanja za ponižavanje neprijatelja i destabilizaciju zajednica, mogu sprečiti određene grupe da učestvuju u postkonfliktnim aktivnostima izgradnje mira, kao i produbljivanje atmosfere nekažnjivosti nasilje u društvu. Iz pomenutih razloga, vlade zemalja u razvoju sve više uključuju rodnu perspektivu u RSB uz podršku donatora i drugih aktera međunarodne zajednice, koji uslovljavaju svoju finansijsku i nematerijalu podršku upravo integracijom rodne perspektive u reformu sektora bezbednosti. Sprovođenje politika u delo u ovom kontekstu često je ograničeno nepostojanjem ekspertize o rodnoj raznopravnosti unutar državnih organa, zatim nedostatkom ljudskih i finansijskih resursa. Međutim, organizacije civilnog društva mogu nadomestiti ovaj nedostatak kroz pružanje znanja i usluga vladama i donatorima u sprovođenju rodnih i RSB inicijativa.

Razvijene zemlje

Iako se termin RSB obično koristi za označavanje procesa u postkonfliktnim i zemljama u tranziciji, gde često postoji podrška trećih zemalja i/ili međunarodnih organizacija, razvijene zemlje takođe sprovode reformu sektora bezbednosti. Rodna dimenzija RSB u razvijenim zemljama obuhvata napore da se poveća zapošljavanje, napredovanje u karijeri i zadržavanje žena u sektoru bezbednosti. Nadalje, RSB podrazumeva unapređenje rada bezbednosnih institucija u oblasti seksualnog i rodno zasnovanog nasilja kod kuće ili u mirovnim misijama,, jačanje internog i spoljnog nadzora i kontrole, te izgradnju saradnje sa grupama civilnog društva koje se bave rodnim pitanjima. Izazovi za integraciju rodne perspektive u takvim kontekstima tiču se boljeg funkcionisanja bezbednosnih institucija i suočavanja sa novim bezbednosnim  preetnjama, poput terorizma. „Ulazne“ tačke za veće angažovanje žena u bezbednosnom institucijama često su povezane sa ispunjavanjem zakonskih obaveza, i to primenom odredbi zakona o zabrani diskriminacije, rodnoj ravnopravnosti i ljudskim pravima ili potrebom za pojačanim zapošljavanjem žena iz operativnih razloga. Na primer, kanadske oružane snage su ukinule sistemske barijere za učešće žena u svim jedinicima i nivoima tek 2001. godine nakon niza neuspešnih pokušaja da na sudu dokažu da su tada važeće diskriminatorne politike prema ženama bila operativna potreba. Društveni pritisak takođe je primorao kanadske snage da se bave uzrocima diskriminacije žena u vojsci i rasprostranjenog seksualnog i rodno zasnovanog nasilja, putem osnivanja Saveta za odbranu raznolikosti. Slično tome, regionalni okviri poput NATO-a i Saveta Evrope mogu pružiti zamah i određeni nivo društvenog pritiska za rodne i bezbednosne mere u zemljama u razvoju.

Rodna ravnopravnost i sektor bezbednosti u Srbiji

Dominantni konteksti u Srbiji u kojem se odvija reforma sektora bezbednosti jesu postkonfliktini i (post)autoritarni. Nakon demokratskih promena 2000. godine, u okviru šireg procesa demokratizacije i prelaska na tržišnu ekonomiju, započeta je i reforma sektora bezbednosti, koja je, između ostalog, podrazumevala i stvaranje reprezentativnih i inkluzivnih bezbednosnih institucija. Budući da žene čine 51% stanovništva Srbije prema podacima epubličkog zavoda za statistiku, svi državni organi i javne institucije koje služe građanima, uključujući i sektor bezbednosti, zapravo bi trebalo da odražavaju ovaj odnos između polova. Stvaranje reprezentativnih institucija je delimično ostvareno kroz uključivanje žena u tradicionalna „muška zanimanja“-pre svega policiju i vojsku. Međutim, rodna ravnopravnost u sektoru bezbednosti ne treba da se svodi isključivo na broj žena u vojsci i policiji. Od važnosti je takođe da bezbednosne institucije prepoznaju i odgovore bezbednosne pretnje sa kojima se žene i muškarci, kao i višestruko diskriminisane i marginalizovane društvene grupe (npr. Romi, LGBT) suočavaju. Uključivanje rodne ravnopravnosti u sektor bezbednosti podrazumeva i unutrašnje proces, poput uvođenja mera i politika za zaštitu od diskriminacije i seksualnog uznemiravanja na radnom mestu, poboljšanje balansa između profesionalnog i privatnog života zaposlenih u sektoru, uklanjanje prepreka u školovanju, stručnom usavršavanju i napredovanju žena i slično.

Žene u policiji i vojsci

Za vreme SFRJ žene su većinom bile angažovane u saobraćajnoj policiji, a od sredine sedamdesetih njihov prijem u službu je obnovljen. Tokom devedesetih bile su zastupljene i u pograničnoj policiji kao i u Dežurnom operativnom centru SUP-a u Beogradu. Mali broj žena u odeljenjima policije bio je posledica ograničenja u pogledu obrazovanja žena za policijsku profesiju. Napredak je ostvaren osnivanjem Visoke škole unutrašnjih poslova koju su mogle da pohađaju i žene, međutim, njihov upis bio je ograničen kvotama koje je usvojilo Ministarstvo unutrašnjih poslova. Od demokratskih promena 2000. godine započeta je reforma policije, kao i reforma školstva i obuke za buduće generacije policijskih službenika sa ciljem da se dostigne kvota od 30% žena u policiji. Masovniji prijem žena u uniformisani sastav policije ostvaren je organizovanjem specijalzovanih kurseva čije su učesnice bile žene budući da Srednja škola unutrašnjih poslova nije bila otvorena za prijem žena. Tek revizijom sistema policijskog školstva i obuke, ženama je 2006. prvo omogućen pristup trogodišnjem i četvorogodišnjem visokoškolskom obrazovanju na Kriminalističko policijskoj akademiji (KPA), a naredne godine i pristup Centru za osnovnu policijsku obuku (COPO) u Sremskoj Kamenici. KPA je zadržala diskriminatornu kvotu za upis žena na školovanje do 2014. kada je na preporuku Poverenika za zaštitu ravnopravnosti ukinuta. Žene su u sistemu odbrane dugi niz godina obavljale isključivo civilne poslove (adminstrativne, logističke, medicinske i pomoćne). Ženama je tek 1983/84. godine omogućeno da prođu obuku za rezerviste u tadašnjoj JNA, a one koje bi završile Fakultet narodne odbrane mogle su da se zaposle u vojsci i steknu čin rezervnog oficira. Od 2007. godine žene imaju pravo da se školuju na Vojnoj akademiji i postanu potporučnice, a od 2009. godine žene redovno pohađaju i obuku za profesionalne vojnike. Vojna gimnazija od 2014. godine školuje i devojčice za vojni poziv. Najviši čin koji žena u vojsci Srbije ima jeste čin pukovnice. Gledano u procentima, žene čine 2,9% profesionalnih vojnika, 0,1% podoficira, 0,2% oficira i 16% žena koje su civilna lica prema podacima iz 2012. godine. S obzirom na mali postotak žena u Ministarstvu odbrane i Vojsci Srbije, ne iznenađuje da se vojska i dalje posmatra kao pretežno muška profesija. Takođe, imajući na umu od kada vojne ustanove vrše upis devojaka i žena na školovanje i  obuku, ne iznenađuje što  još uvek nisu dostigle do najviših komandujućih i rukovodećih položaja. Na preporuku Poverenika za zaštitu ravnopravnosti, 2011. godine je uvedena upotreba rodno osetljivog jezika u Ministarstvo odbrane i Vojsku Srbije, ali su činovi ipak ostali u muškom rodu.

Nacionalni akcioni plan za primenu Rezolucije SB UN 1325

Vlada Republike Srbije usvojila je prvi Nacionalni akcioni plan 2010. godine i time je dodatno podstakla uvođenje rodne perspektive u sektor bezbednosti. Nacionalni akcioni plan usvojen je kao rezultat podsticaja generalnog sekretra UN da države članice primene Rezoluciju 1325 u svoje lokalne kontekste. Postojao je takođe i veliki pritisak „odozdo“, odnosno domaćih organizacija civilnog društva da se pokrene usvajanje takvog plana. Beogradski fond za političku izuzetnost je zajedno sa Ministarstvom odbrane započeo rad na smernicama za pisanje prvog NAP-a.

NAP se sastoji od sedam tematskih poglavlja koja obuhvataju formiranje institucionalnih mehanizama za sprovođenje NAP-a, povećanje zastupljenosti žena u sektoru bezbednosti i povećanje njihovog uticaja na pitanja vezana za mir i bezbednost, povećanje učestvovanja i uticaja žena na odlučivanje u oblasti odbrane i bezbednosti, povećanje učestvovanja žena u rešavanju konflikata i postkonfliktnih situacija, kao i povećanje učestvovanja žena u multinacionalnim operacijama, korišćenje instrumenata pravne zaštite žena, obrazovanje i usavršavanje pripadnika sektora bezbednosti i pružanje medijske podrške ciljevima NAP-a.

Najveći uspeh NAP-a u periodu 2010-2015. predstavlja formiranje institucionalnih tela  i mehanizama za praćenje njegovog sprovođenja i ujedno poboljšanje među-resorne komunikacije. Osim toga, kao uspeh prvog Nacionalnog akcionog plana navodi se medijska promocija vojnog i policijskog poziva, te povećanje broja žena u sektoru bezbednosti i multinacionalnim operacijama. I pored vidljivih pomaka, NAP nije dovedo do značajnog poboljšavanje lične bezbednosti žena  i povećanja njihovog učestvovanje u donošenju odluka o miru i bezbednosti na lokalnom nivou.  Osim toga, sprovođenje NAP-a je u većini zavisilo od donatorskih sredstava i nedovoljnog izdvajanja iz budžeta, što posredno govori o tome da rodna perspektiva u sektoru bezbednosti nije u vrhu vladinih prioriteta.

Drugi NAP usvojen 2017. godine stavlja akcenat na unapređenje bezbednosti žena na lokalnom nivou, veću ulogu žena u lokalnim predstavničkim institucijama, čime je barem na papiru, potvrđeno nastojanje vlade Republike Srbije da nastavi sa uvođenjem rodne perspektive u sektor bezbednosti. Za sprovođenje drugog NAP-a zaduženi su tela i mehanizmi, poput Političkog saveta Vlade, Operativnog tela Vlade, skupštinske komisije za sprovođenje Nacionalnog akcionog plana, analitičkih grupa i istraživačkih timova u bezbednosnim institucijama, mehanizma rodne ravnopravnosti („osobe od poverenja”, savetnik/savetnica ministra, savetnik/savetnica za rod u mirovnim misijama). Prema izveštaju analitičke grupe Ministarstva odbrane i Vojske Srbije o sprovođenju NAP-a u periodu 2017-2020. povećan je broj žena u Ministarstvu odbrane i Vojsci Srbije za 0,54% u odnosu na  2019. godinu i sada iznosi 22,47% od ukupnog broja zaposlenih. Takođe je povećan i broj žena na rukovodećim položajima za 0,14% u odnosu na isti period. Prema izveštaju analitičke grupe MO i VS,  nije bilo prijavljenih slučajeva rodne diskriminacije, seksualnog nasilja ili zlostavljanja na osnovu pola. Obuka pripadnika Ministarstva odbrane i Vojske Srbije iz oblasti rodne ravnopravnosti se izvodi redovno.