Svemir 25
 |
Svemir 25 je naziv za niz eksperimenata koje je sproveo na pacovima na imanju blizu Rokvila u Merilendu Džon Kalhoun između 1958. i 1962. godine. U eksperimentima, Kalhoun i njegovi istraživači stvorili su niz „pacovskih utopističkih društava“ - zatvorenih prostora u kojima su pacovi imali neograničen pristup hrani i vodi i više nego dovoljno prostora, omogućavajući nesmetan rast populacije. Kalhoun je u svom izveštaju od 1. februara 1962. u članku pod naslovom „Gustina populacije i socijalna patologija“ u časopisu Scientifik Amerikan o eksperimentu sa pacovima skovao termin „kolaps ponašanja“. Kasnije će izvoditi slične eksperimente na miševima, u periodu od 1968. do 1972. godine.
Kalhounov rad postao je korišćen kao životinjski model društvenog kolapsa, a njegova studija postala je kamen temeljac urbane sociologije i psihologije uopšte.
U studiji iz 1962. godine Kalhoun je ponašanje pacova opisao na sledeći način:
„Mnoge ženke pacova nisu mogle da nose trudnoću do kraja ili da prežive puštanje legla ako jesu. Još veći broj, nakon uspešnog porođaja, nije uspeo u majčinskim funkcijama. Među muškarcima poremećaji ponašanja kretali su se od seksualnih devijacija do kanibalizma i od frenetične prekomerne aktivnosti do patološkog povlačenja iz kojeg bi pojedinci izlazili da bi jeli, pili i kretali se samo kada bi drugi članovi zajednice spavali. Društvena organizacija životinja pokazala je jednak poremećaj. ...
Uobičajeni izvor ovih poremećaja postao je najdramatičniji očigledan u populacijama naše prve serije od tri eksperimenta, u kojima smo posmatrali razvoj onoga što smo nazvali kolapsom ponašanja. Životinje bi se u najvećem broju skupile u jednoj od četiri međusobno povezanih ograda u kojima se održavala kolonija. Čak 60 od 80 pacova u svakoj eksperimentalnoj populaciji okupilo bi se u jednoj pregradi tokom perioda hranjenja. Pojedinačno pacovi bi retko jeli, osim u društvu drugih pacova. Kao rezultat toga, u pregradi usvojenoj za jelo razvile su se ekstremne gustine populacije, a ostale su ostatke retke.
... U eksperimentima u kojima se razvio kolaps ponašanja, smrtnost dojenčadi iznosila je čak 96 procenata među svim grupama stanovništva.”
Kalhoun se povukao iz Nacionalnog instituta za mentalno zdravlje 1984. godine, ali je nastavio da i dalje radi na svojim istraživanja sve do svoje smrti 7. septembra 1995. godine.
Eksperimenti[uredi | uredi izvor]
Kalhounovi rani eksperimenti sa pacovima izvedeni su na poljoprivrednom zemljištu u Rokvilu, u državi Merilend, počev od 1947. godine.
Dok je Kalhoun radio u Nacionalnom institutu za mentalno zdravlje 1954. godine, započeo je brojne eksperimente sa pacovima i miševima. Tokom svojih prvih testova, u halu u okrugu Montgomeri stavio je oko 32 do 56 glodara u prostor od 10 k 14 stopa. Prostor je odvojio u četiri sobe. Svaka soba je posebno stvorena za podršku desetak dozrelih smeđih norveških pacova. Pacovi su mogli da manevrišu između soba pomoću rampi. Budući da je Kalhoun pružao neograničene resurse, kao što su voda, hrana, a takođe i zaštitu od predatora kao i od bolesti i vremenskih prilika, projekat je nazvan "utopija pacova" ili "mišji raj".
Kalhun je sagradio takozvani „raj za miševe“, posebno dizajniran prostor u kojem su glodari imali obilje hrane i vode, kao i veliki životni prostor. U početku je stavio četiri para miševa koji su se u kratkom vremenu počeli razmnožavati, usled čega je njihova populacija naglo rasla. Međutim, nakon 315 dana njihova reprodukcija počela je značajno opadati. Kada je broj glodara dosegao 600, između njih se formirala hijerarhija i tada su se pojavili takozvani „bednici“. Veći glodari počeli su napadati grupu, što je imalo za posledicu da su se mnogi mužjaci počeli psihološki „urušavati“. Kao rezultat toga, ženke nisu štitili, a one su zauzvrat postale agresivne prema svojoj deci. Kako je vreme prolazilo, ženke su iskazivale sve agresivnije ponašanje, izolacijske elemente i nedostatak reproduktivnog raspoloženja. Zabeležen je nizak natalitet, a istodobno i porast smrtnosti mlađih glodara. Tada se pojavila nova klasa muških glodara, takozvani „lepi miševi“. Odbili su da se pare sa ženkama ili da se „bore“ za svoj prostor. Brinuli su samo o hrani i snu. U jednom trenutku „lepi mužjaci“ i „izolovane ženke“ činile su većinu populacije. Kako je vreme odmicalo, smrtnost maloletnika dostigla je 100%, a reprodukcija nulu. Među ugroženim miševima primećene su homoseksualne sklonosti, a istodobno se povećao i kanibalizam, uprkos činjenici da je bilo puno hrane. Dve godine nakon početka eksperimenta, rođeno je poslednje mladunče iz kolonije. Do 1973. godine eksperiment je ubio poslednjeg miša u Svemiru. Džon Kalhun ponovio je isti eksperiment još 25 puta, i svaki put je rezultat bio isti. Kalhunov naučni rad korišten je kao model za tumačenje društvenog kolapsa, a njegovo istraživanje služi kao osnova za proučavanje urbane sociologije.
Nakon njegovih ranijih eksperimenata sa pacovima, Kalhoun će kasnije stvoriti svoje „Životno okruženje za miševe koji inhibiraju smrtnost“: kvadratni kavez od 101 inča za miševe sa hranom i vodom dopunjavan je da podrži bilo kakav porast populacije. U njegovom najpoznatijem eksperimentu u seriji „Svemir 25“, populacija je dostigla maksimum od 2.200 miševa i nakon toga pokazivala je mnoštvo abnormalnih, često destruktivnih ponašanja. Do 600. dana, stanovništvo je bilo na putu izumiranja.
Kulturni uticaj[uredi | uredi izvor]
Članak Scientifik American iz 1962. godine nastao je u vreme kada je prenaseljenost postala predmet velikog javnog interesa i imala je značajan kulturni uticaj. Studija je direktno navedena u nekim beletrističkim delima, i možda je uticala na mnoga druga.