Serapion Vladimirski

Serapion Vladimirski
Lični podaci
Datum smrti	1275.
Mesto smrti	Ruska imperija,
Svetovni podaci
Praznik	12.(25.) jul

Serapion Vladimirski, Serapion Pečerski (? - 1275) - ruski propovednik i pisac, u poslednjoj godini života - episkop Vladimirski, Suzdaljski i Nižnji Novgorod.

Sačuvano je malo podataka o njegovom životu. U letopisu se navodi da je 1274. godine mitropolit Kiril imenovao arhimandrita (u drugim spisima - igumana) Kijevo-pečerskog manastira Serapiona za episkopa Vladimirskog, Suzdaljskog i Nižnjeg Novgoroda, a sledeće godine Serapion je umro. Vreme njegovog igumanstva u Kijevo-pečerskom manastiru određuje se 1249-1274. Očigledno je bio svedok razaranja Kijeva od strane Batu-kana1240. godine.

Hronika beleži da je bio „veoma poučan i načitan“, odnosno načitan u duhovnoj literaturi i poznat kao propovednik.

Ništa se ne zna o činjenici da je Serapion kanonizovan, međutim, sve do 19. veka, on je bio poštovan u narodu kao posrednik u teškim okolnostima.

U svojim poslanicama on poziva vernike na pokajanje, podsećajući ih na strašne božanske kazne - zemljotrese (možda je reč o zemljotresu 1258. i najezdi tuđinaca. U 13. veku, ruske zemlje, koje se još nisu oslobodile Batuove invazije, doživele su period nevolja. O ovom tragičnom vremenu Serapion govori: „Evo, već nas je bog znakova kaznio zatresanjem zemlje svojom zapovestom: ne govori reči, nego kažnjavaj dela. Mi smo pogubljeni za svako, Bog ne može da otkloni zlo običaja. Danas će se zemlja tresti i ljuljati, mnogi zli gresi žele da se otresu sa zemlje, kao lišće sa drveta. Da li neko treba da kaže: „Pre ovog šoka, bile su vojske, bilo je požara“, i da kaže: „Tako je, ali šta će onda biti sa nama?“ Zar nije glad? zar nije kuga? zar nema mnogo vojske? Mi se, međutim, nismo pokajali sve dok na nas nije došao jezik nemilosrdnog Boga; i uništio našu zemlju, opustošio naše gradove, porušio naše svete crkve, ubio oca i braću naše, i oskrnavio naše majke i sestre.”

Smrt Vladimira Serapiona

Serapion poziva da se odustane od nepravednog suđenja, od „pljačke, taba, pljačke i nečiste preljube, izopštavanja Boga, psovki, laži, kleveta, psovki i kleveta, drugih sto stvari“, tek tada ćemo, nada se propovednik, „utešiti bog neba, zvani sinovi, pomilovaće nas, oduzeti će nam tugu zemaljsku i dati nam miran ishod za ovaj život.”

O istoj stvari, o lošem moralu i postupcima, koji je, po Serapionu, razlog za gnev Božiji, govori se i u njegovoj drugoj poruci: ponovo podseća na zatočeništvo zemlje, na zarobljene gradove, na leševe. ubijenih muškaraca i zarobljenih žena i dece, oslikavajući zaista tragičnu sliku opšte nesreće: „Ovo se već bliži 40 godina klonulosti i muke, a s obzirom da nam teško breme neće prestati, gvožđe, pošast je na trbuhu našem, i ne možemo jesti svoj hleb u slasti, i naš uzdah i tuga isušuju naše kosti“. I opet propovednik poziva na pokajanje, na odricanje od grehova u nadi na milost Božiju.

Treća Serapionova „poslanica” posvećena je istoj temi – oslikavajući savremene događaje, ali svaki put pronalazi sve više i više novih boja, prikazujući tragičnu sudbinu ruske zemlje razorene invazijom: krv njegovih roditelja i braće zasitila je zemlju, kao voda u poplavi, nestadoše tvrđave i snaga naših knezova i namesnika, gradovi opuste, sela zarasla u korov, naša bogatstva postadoše blaga tuđina.

U četvrtoj i petoj poslanici, Serapion se suprotstavlja paganskom običaju, na podsticaj maga, da se pogube ljudi optuženi za vradžbine. Serapion osuđuje ova sujeverja u punom oklopu svog hrišćanskog obrazovanja: „Gde je ovo u Pismu, da li čovek ima izobilja ili siromaštva? da služi ili kiši ili toploti? Oh, gluposti! Bog sve stvara kako hoće; pošalji nesreću i siromaštvo za naše grehe i kazni nas, dovodeći nas do pokajanja.”

Serapion u „Besedi o nemaru vere“ jadikuje da su, za razliku od neznabožaca, koji ne ubijaju svoje suvernike, ne pljačkaju, ne obmanjuju, ne klevetaju i ne kradu, njegovi hrišćanski savremenici su ispunjeni neistinom i zavist, nemilosrdnost; oni pljačkaju, ubijaju i prodaju svoju braću neznabošcima: „Jer oni su gadovi koji ne znaju zakona Božijeg, ne ubijaju svoje suvernike, ne pljačkaju, ne varaju, ne kleveću, ne kradu; Svaki prljav čovek neće prodati svog brata; ali ko ih zadesi nesreća, oni će ga otkupiti i dati za proviđenje; i prikazano je šta se nađe u trgovini; i stvoreni smo, verno, u ime krštenja Božijeg i, slušajući zapovesti Njegove, uvek smo ispunjeni neistinom i zavišću, nemilosrđem; mi pljačkamo našu braću, ubijamo ih, prodajemo ih za smeće; Obadi, zavist, ma koliko snažno, uništavali su se, ali sve Bog drlja. Bio plemić ili prostak, sav plen ubode, kao da nekoga uvredi.”.

Serapionove poslanice odlikuju se visokom umetničkom vrednošću: u njima je istančano majstorstvo retorike sa neobičnom jednostavnošću i sjajnošću jezika, emocionalnost sa iskrenošću. Serapionova opomena nije samo nova pojava u književnosti, već živo svedočanstvo tragičnih događaja, odraz bolnih razmišljanja o uzrocima nečuvenih nedaća koje su zadesile rusku zemlju i ruski narod, koji je vapio Bogu u pomoć. Činilo se da Serapionovo delo označava očuvanje u postmongolskoj književnosti najboljih tradicija svečane i učiteljske elokvencije Kijevske Rusije 12. veka.

Pravoslavna crkva praznuje svetog Serapiona 12. (25.) jula.