Steganografija

Steganografija je tehnika skrivanja tajnih poruka na takav način da niko osim predajne i prijemne strane nije svestan postojanja komunikacije. Skrivanje poruka se temelji na prerušavanju poruke unutar slike, filmova i teksta. Osnovna prednost steganografije u odnosu na kriptografiju je činjenica da poruke ne privlače pažnju na sebe. Možemo da kažemo da je steganografijom moguće izbeći napad „čovek u sredini“ (engl. man in the middle), obzirom da napadač nije svestan postojanja komunikacije u nekom komunikacionom kanalu.

Steganografija ima prednost u zemljama u kojima su kriptografske tehnike za šifrovanje poruka zabranjene. Kriptografskom zaštitom zaštićene su samo poruke, dok se za steganografiju može reći da štiti i poruke i strane koje učestvuju u komunikaciji. Steganografija podrazumeva i skrivanje poruka unutar računarskih datoteka i tokova podataka. Ukoliko se radi o digitalnoj steganografiji, poruka može biti skrivena unutar dokumenata, slike ili filma. Film je multimedijalna datoteka i kao takva zbog svoje veličine je idealna za steganografsku komunikaciju. Njihova veličina im daje prednost kada je u pitanju osetljivost na suptilne promene.

Primena steganografije danas u svetu je raznolika. Spajanjem slike sa tekstualnim datotekama možemo obezbediti poverljivost važnih informacija, čuvajući ih od sabotaže, krađe ili neovlašćenog gledanja. Nažalost, steganografija ima i nelegalnu svrhu u špijuniranju i u terorizmu (BBC je u više navrata navodio da su teroristi za sigurnu i tajnu komunikaciju koristili neke od steganografskih tehnika). Najznačajnija i najčešća upotreba je u digitalnim vodenim pečatima koji se koriste za zaštitu autorskih prava.

Istorijski osvrt na nastanak steganografije

Upotreba steganografije potiče od davnina (440 god. pre n. e.), Herodot je naveo dva primera steganografije u svom delu „Herodotova istorija“. U delu je navedeno kako je Demaratus poslao upozorenje o predstojećem napadu na Grčku zapisivanjem poruke na drveni kalup voštane ploče za pisanje, pre izlivanja voska. Voštane ploče su se dosta koristile kao papir jer je bila omogućena ponovna upotreba površine za pisanje. Drugi drevni primer upotrebe steganografije je priča o Histaeusu i njegovom vernom robu na čiju glavu je Histiaeus ispisao poruku i sačekao da mu kosa izraste. Kasnije je rob tu poruku neprimećeno preneo kako bi pokrenuo ustanak protiv Persijanaca.

Moderna steganografija

Moderna steganorafija razvija se od 1985. godine nastankom personalnih računara i sa primenom računara na do tada poznate klasične steganografske tehnike. Početni razvoj je bio spor, ali sa vremenom razvile su se mnoge aplikacije za steganografiju. Digitalna (moderna) kriptografija primenjuje sledeće tehnike:

• Skrivanje poruka u najmanje značajnim bitima slike;
• Skrivanje poruke u postojećem šifratu. Ideja je da prvo šifrujemo poruku, a zatim njen sadržaj rasporedimo i zamenimo sa blokovima nekog drugog šifrata;
• Preslikavanje statističkih osobina jedne datoteke na drugu datoteku, kako bi prva ličila na drugu datoteku;
• Namerno, neprimetno usporavanje računarske mreže, u kojoj vreme može predstavljati simboliku za prenos neke poruke;
• Namerna promena redosleda paketa unutar računarske mreže;
• Blog steganografija koristi izdeljene poruke, gde delove poruke ostavlja kao komentare na raznim blog stranicama.

Vidi još

• Kriptologija

Literatura

• Kriptologija 1 — Osnove za analizu i sintezu šifarskih sistema, Mladen Veinović, Saša Adamović, prvo izdanje, knjiga 1, pp. 247. Univerzitet Singidunum, Beograd, 2013