Teleprinter

Teleprinter je električna pisaća mašina koja je putem teleks mreže, slično fiksnoj telefoniji, mogla da ostvaruje veze sa drugim teleprinterima. Teleprinter je vezan kao i telefon na bakarne parice.

Opis[uredi | uredi izvor]

Teleprinter, pored klasične tastature, koja je veoma slična tastaturi pisaće mašine, ima i nekoliko dodatnih znakova. Neki teleprinteri su imali i okrugli brojčanik identičan brojčanicima (obrtnim) na starijim tipovima fiksnih telefona. Teleprinteri su imali i bušač/čitač papirne trake na kojoj se nanosila bušenjem – iščitavala poruka. Tokom rada bili su prilično bučni, kako od tastera tako i od električnih motora, kojih je bilo više u samom teleprinteru.

Brzina prenosa je bila do 200 slova (alfanumerika) u minutu.

U Jugoslaviji je bio popularan od sedamdesetih godina 20. veka (kada mu je cena dovoljno pala da su mogla da ga nabave srednja preduzeća) do devedesetih kada su ga nove tehnologije bacile u istoriju.

Pre toga su ga najviše koristile novinske agencije.

Svaki teleprinter je imao svoj pozivni broj ali i slovni dodatak radi lakše identifikacije.

Primera radi, jedan teleprinterski broj je mogao imati izgled tipa 12345 YU EI VF (ovakav odzivnik je imala jedna fabrika u sklopu Elektronske industrije u Jugoslaviji)

Priprema poruke[uredi | uredi izvor]

Papirna traka širine 2,5 cm bi se ubacila u bušač trake i onda bi se kao na klasičnoj mašini pisao tekst. Na listu papira (koji je takođe bio na rolni)dobijao bi se tekst radi kontrole, a istovremeno se dobijala i perforirana papirna traka.

Uspostavljanje veze[uredi | uredi izvor]

Veza se uspostavljala biranjem broja traženog teleprintera (za međunarodni saobraćaj postojali su i prefiksi kao i u telefoniji). Postojao je poseban taster čijim pritiskom bi se drugi teleprinter automatski predstavljao, tj. kucao svoj broj i slovni zapis. Na taj način se na početku i kraju svake poruke proveravalo da u toku prenosa nije došlo do prekida veze. Naravno, to je bilo moguće uraditi u bilo kom momentu.

Po uspostavljanju veze aktivirao bi se čitač perforirane trake te je sledio prenos. Veza se završavala ponovnom proverom identifikacije između dva teleprintera i raskidom veze.

Zanimljivosti vezane za teleprinter.[uredi | uredi izvor]

Dve teleprinterstkinje su mogle da vode razgovor preko teleprintera identično današnjem internet ćaskanju (četovanju). Tekst je umesto na ekranu bio na papiru (mada su poslednje verzije teleprintera imale i ekran)

Pošto su oba teleprintera imala uvek i papirnu traku na kojoj se ispisivao tekst, tekst poslat teleprinterom imao tretman zvaničnog dokumenta jer su obe strane imale papirnu potvrdu o poslatom tekstu. Na primer za faks mašine to nije važilo zbog mogućih zloupotreba.

Radi uspostavljanja poverenja između Sovjetskog Saveza i SAD šezdesetih godina 20. veka uspostavljen je „crveni telefon“. U stvari to je bila teleprinterska veza kojojm su dva predsednika u kriznim situacijama mogli da komuniciraju. Interesantno je takođe da je ruska strana slala tekstove na engleskom a američka na ruskom da bi se izbegle greške u prevođenju.

Slanje telegrama je bilo u stvari slanje poruka preko teleprintera.

Tokom svoga razvoja postojali su mehanički, kvazi elektronski i elektronski teleprinteri.

Teleprintere je u tadašnjoj Jugoslaviji proizvodila Elektronska industrija po licenci francuske firme „Sažem“. Jugoslavija je tada (osamdesetih godina 20. veka) čak izvozila teleprintere.

U filmovima, dramatične poruke, su bile na papiru teleprintera, gde se pojavljivalo slovo po slovo. Snimak je uvek bio u gro planu.