Tokugava Nariaki
| Tokugava Nariaki | |||||||||||||
|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|
 Tokugava Nariaki | |||||||||||||
| Lični podaci | |||||||||||||
| Datum rođenja | 4. april 1800. | ||||||||||||
| Mesto rođenja | Edo, | ||||||||||||
| Datum smrti | 29. septembar 1860. (60 god.) | ||||||||||||
| |||||||||||||
Tokugava Nariaki (徳川 斉昭, 4. april 1800 — 29. septembar 1860) bio je japanski daimjo koji je vladao oblasti Mito (sada prefektura Ibaraki) i aktivan političar tokom kraja Edo perioda.
Biografija[uredi | uredi izvor]
Vođa klana[uredi | uredi izvor]
Nariaki je bio treći sin Tokugave Harutošija, sedme generacije daimjoa oblasti Mito koga je nasledio stariji Nariakin brat pre nego što je vođstvo, 1829. godine, konačno prešlo u njegove ruke.[1] Nariaki je bio jedan od lidera koji su podržavali Sono džoi pokret kao i savetnik šogunata po pitanjima nacionalne odbrane.[2]
Zvaničnik šogunata[uredi | uredi izvor]
Nariaki je bio zadužen za odbranu Japana od strane inostranih zemalja koji su svojim delovanjem obarali izloacionu (sakoku) politiku. Smatrao je da šogunat treba da ojača svoju vojsku i sukobi se strancima koji povređuju teritorijalni prostor Japana, što se tada kosilo sa mišljenjem Ii Naosukea. Nariaki je podržavao cara i zalagao se za restauraciju carskog režima. Ostao je zapamćen i kao osoba koja je proširila školu Mitogaku koju je osnovao Tokugava Micukuni. Napisao je dokument „Japan, odbaci zapadnjake“ 1853. godine i u njemu izneo deset razloga zašto bi Japan trebalo da ostane izolovan od ostatka sveta. Govorio je da Japanci imaju izbor između rata i mira ali ako se stranci upletu u poslove Japana, zemlja treba da izabere rat.
Nariaki i Naosuke su se direktno sukobili u mišljenjima ko bi trebalo da nasledi šoguna Ijesadu s tim što je Nariaki favorizovao svog sina Jošinobua dok je Naosuke tražio da to bude Tokugava Ijemoči.
Zaostavština[uredi | uredi izvor]
Godine 1841, Narijaki je izgradio baštu Kairaku, poznatu po lepoti koja je i dan danas sačuvana. Tri godine kasnije (1844) povlači se i mesto daimjoa prepušta sinu Jošiacuu. Od srčanog udara umire 1860. u svojoj 60 godini.
Troje njegovih sinova držalo je visoke pozicije pred kraj Edo perioda. Jošinobu je postao petnaesti i poslednji šogun Japana, Jošiacu je bio daimjo oblasti Mito, a Ikeda Jošinori vođa provincije Inaba (oblast Totori).[3]
Porodica[uredi | uredi izvor]
- Otac: Tokugava Harutoši
- Žena: Arisugava Jošiko (1804–1893)
- Deca:
- Tokugava Jošinobu
- Tokugava Akitake
- Macudaira Akikuni
- Macudaira Jorijuki
- Macudaira Tadakazu
- Ikeda Močimasa
- Ikeda Jošinari
- Kicuregava Cunaudži
- Tokugava Sadako
- Macudaira Takeakira
- Cučija Šigenao
- Macudaira Naojoši
- Tokugava Jošiacu
- Macudaira Nobunori
Dela[uredi | uredi izvor]
Posthumno objavljena:
- Kodokan ki (弘道館記 Kōdōkan ki) (1937).
- Meikun ipanšo (明君一斑抄 Meikun ippanshō) (1910–1911).
Reference[uredi | uredi izvor]
- ^ „徳川斉昭[[Kategorija:Botovski naslovi]]”. Arhivirano iz originala 20. 12. 2016. g. Pristupljeno 20. 06. 2017. Sukob URL—vikiveza (pomoć)
- ^ McOmie, William The Opening of Japan, 1853–1855 (Folkstone, Global Oriental, 2006) pp. 138.
- ^ Beasley, William. (1955). Select Documents on Japanese Foreign Policy, 1853–1868. str. 11 n3.
Vidi još[uredi | uredi izvor]
Literatura[uredi | uredi izvor]
- Beasley, William G. . Select Documents on Japanese Foreign Policy, 1853–1868. London: Oxford University Press. [reprinted by RoutledgeCurzon, London, 2001. 1955. ISBN 978-0-19-713508-2. (cloth)]
Spoljašnje veze[uredi | uredi izvor]
| Međunarodne | |
|---|---|
| Državne | |
| Akademske | |
| Ljudi | |
| Ostale | |
