Pređi na sadržaj

Učenje uviđanjem

S Vikipedije, slobodne enciklopedije

Učenje uviđanjem je najsloženiji oblik učenja, zasnovan na rešavanju problema putem uviđanja bitnih odnosa u problem situaciji. Učenje uviđanjem se odlikuje time što se naglo dolazi do tačnog rešenja. Uspešan način dolaska do rešenja se generalizuje i primenjuje i u sličnim situacijama. Učenje uviđanjem je dominantan oblik učenja kod čoveka, koji on primenjuje čak i onda kada uči materijal koji sâm po sebi nije osmišljen.

Kelerovi eksperimenti sa antropoidnim majmunima

[uredi | uredi izvor]

Keler je šimpanzu postavio u kavez, a bananu izvan kaveza tako da majmun ne može da je dohvati rukom. U kavezu se nalazio štap. U početku se majmun ponašao poput Torndajkovih mačaka, ali je daljim posmatranjem, Keler uočio objektivne znake uviđanja. Posle agresivnog ponašanja, šimpanza se povlači u ugao kaveza, sedi mirno i odjednom – “lice mu se ozari”. Potom, u nizu neprekidnih, jasno usmerenih koraka ide pravo ka štapu i njime dovlači bananu. Najkraćim putem ostvaruje cilj. Kad se ponovo nađe u istoj situaciji, ne ponavlja pogrešne radnje, već koristi isti princip rešavanja.

Karakteristike učenja uviđanjem

[uredi | uredi izvor]
  1. Problem se rešava mentalno, a ne motorno
  2. Naglo se dolazi do tačnog rešenja
  3. Kad je problem rešen odmah dolazi do eliminacije pogrešnih odgovora
  4. generalizacija – prenošenje rešenja na iste ili slične situacije

Literatura

[uredi | uredi izvor]