Фестивал (pripovetka)

Festival
Nastanak i sadržaj
Orig. naslov	The Festival
Autor	H. F. Lavkraft
Zemlja	SAD
Jezik	engleski
Žanr / vrsta dela	horor
Izdavanje
Datum	januar 1925.

„Festival” (engl. The Festival) je pripovetka američkog pisca Hauarda Filipsa Lavkrafta, napisana u oktobru 1923. i objavljivana u januaru 1925. u časopisu Weird Tales.

Radnja

Neimenovani pripovedač prvi put posećuje Kingsport u Masačusetsu, „drevni morski gradić gde je moj narod živeo i održavao praznike u starija vremena kada je festival bio zabranjen; gde su takođe naredili svojim sinovima da održavaju festival jednom u stoleću, kako sećanje na iskonske tajne ne bi bilo zaboravljeno.”

Gradić u koji dolazi, a koji jedva pokazuje znake stanovništva, izgleda vekovima zastareo:

... sa svojim drevnim vetrokazima i tornjevima, krovnim gredama i dimnjacima sa kapama, sa pristaništima i mostićima, stablima vrba i grobljima; beskrajnim lavirintima strmih, uskih, vijugavih uličica i vrtoglavim središnjim bregom sa crkvom na vrhu koju se vreme ne usuđuje da takne; nepregledno raspoređenim kolonijalnim kućama nagomilanim i raštrkanim pod svakojakim uglovima i nivoima, poput razbacanih kockica kakvog deteta; drevnost na svim krilima nadnosila se iznad od zime pobelelih zabata i gambrelskih krovova; a prozorčići iznad ulaznih vrata i malena okna na prozorima jedni za drugima obasjavali su se svetlom u hladnom sumraku...

On pronalazi kuću svojih rođaka, a dočekuje ga nemi starac sa „mlohavim rukama u rukavicama” i „blagim licem” za koje sumnja da je „đavolski lukava maska”. Ovaj misteriozni čovek ga upućuje da sačeka pored gomile starih knjiga koja uključuje latinski prevod Nekronomikona, gde otkriva „misao i legendu suviše odvratne za ljudski razum ili poimanje”. U jedanaest sati, pridružuje se „gomili figura sa kapuljačama, u ogrtačima koje su se nečujno slivale sa svakog ulaza”, krećući se ka „vrhu visokog brda u centru grada, gde se nalazila velika bela crkva.” On prati ćutljivu gomilu, „gurnut laktovima koji su delovali natprirodno mekani, i pritisnut grudima i stomacima koji su izgledali nenormalno kašasti”, u crkvu.

Povorka ulazi u tajni prolaz ispod kripte, na kraju dolazeći do „ogromne gljivama obrasle obale obasjane izbljuvanim stubom bolešljivog zelenkastog plamena i zaprane širokom uljastom rekom koja je tekla iz ponora strašnih i neslućenih kako bi se pridružila najcrnjim zalivima prastarog okeana.” Tamo se upuštaju u „ritualni obred središta zime, stariji od čovečanstva, koga će i nadživeti”, dok je „nešto amorfno čučalo daleko od svetlosti, bučno svirajući na fruli”. Sviranje frule doziva:

hordu pitomih, dresiranih, hibridnih krilatih stvari koje nijedno zdravo oko nikada ne bi moglo u potpunosti da pojmi, niti ijedan normalan mozak sasvim da upamti. To nisu u potpunosti bile ni vrane, ni krtice, ni lešinari, ni mravi, ni vampirski šišmiši, ni raspadnuta ljudska bića; već nešto čega ne mogu i ne smem da se setim. Gegali su se mlohavo naovamo, upola na stopalima sa plovnim kožicama, a upola svojim opnastim krilima; i dok su stigli do gomile slavljenika, figure sa kapuljačama su ih uhvatile i uzjahale, i odjahale jedna po jedna duž tokova te neosvetljene reke, u jame i galerije panike gde se izvorima otrova napajaju strahoviti i nedosežni slapovi.

Pripovedač se opire da se pridruži ovoj ekspediciji, čak i kada njegov vodič istakne porodičnu sličnost na njegovom licu nalik maski i pokaže mu sat sa porodičnim grbom za koji prepoznaje da je „sahranjen sa mojim pra-pra-pra-pra-dedom 1698. godine”. Kada je iznenadni pokušaj da se kontroliše jedan od jahača „skinuo voštanu masku sa onoga što je trebalo da bude njegova glava”, pripovedač se baca u reku.

On se budi u bolnici u Kingsportu, gde pronalazi mnogo moderniji grad, i gde mu je rečeno da je spašen iz luke Kingsport nakon što su mu otisci stopala otkrili da je pao sa litice. Uznemiren saznanjem da se nalazi u blizini starog crkvenog dvorišta Kingsporta, prebačen je u bolnicu Svete Marije u obližnjem Arkamu, gde mu je dozvoljeno da pročita kopiju Nekronomikona u kojoj pronalazi odlomak koji ga je toliko uznemirio u kući njegovih predaka; usuđuje se da citira samo jedan njegov pasus:

Najdublje pećine podzemlja... izmeriti se ne mogu očima što gledaju; jer strašna su i neobična čudesa njihova. Prokleto je ono tle gde umrtvljene misli nanovo žive i u telima nakaznim borave, a zao je um što ga ne drži nikakva glava. Mudro prozbori Ibn Šakalik, da srećna ona grobnica je što čarobnjaka još ne primi, i srećan li je grad u noći u kome su čarobnjaci svi u pepeo pretvoreni. Jer još od davnina glasina kolaše da duša đavolu obećana iz zagrobnog trupla ne beži, već tovi i podučava istoga onoga crva što lešinu mu izjeda; sve dok iz truleži takve grozni život ne potekne, a beslovesni lešinari iz zemlje nakote se i čudovišno narastu toliko da je kužnošću svojom nastane. Tuneli su krupni iskopani tamo gde zemljane pore trebalo bi da dostatne budu, a stvari što bi trebalo da gmižu − naučiše da hodaju.

Inspiracija

Priča je inspirisana Lavkraftovim prvim putovanjem u Marblhed u Masačusetsu, u decembru 1922. godine. Lavkraft je kasnije nazvao ovu posetu „najmoćnijim pojedinačnim emotivnim vrhuncem koji sam doživeo tokom svog skoro četrdeset godina svog postojanja”.

U trenu me je obuzela sva prošlost Nove Engleske — sva prošlost Stare Engleske — sva prošlost anglosaksonstva i zapadnog sveta — poistovetila me je sa zapanjujućom totalitetom svih stvari na način na koji nikada ranije nije i nikad više neće. To je bila plima mog života.

Na Lavkrafta su takođe uticale dve knjige koje je nedavno pročitao:

Nagoveštavajući tuđinsku rasu, imao sam na umu opstanak nekog klana predarijevskih čarobnjaka koji su sačuvali primitivne obrede poput onih u kultu veštica – upravo sam pročitao Kult veštica u zapadnoj Evropi Margaret Mari.

Ideja o ostacima iz „predarijevskih vremena” bila je osnova „Romana o crnom pečatu”, priče u romanu Tri prevaranta Artura Mejčena iz 1895. godine. Ova priča je takođe impresionirala Lavkrafta kada ju je pročitao nedugo pre nego što je napisao „Festival”; ona je uticala na razvoj nekih od njegovih kasnijih priča, uključujući „Zov Ktulua” (1926), „Danički užas” (1928) i Šaptača u tami (1930).

Prijem

Sam Lavkraft nije mnogo cenio priču. Uprkos tome, Klark Ešton Smit je u pismu Lavkraftu u oktobru 1933. napisao: „Uprkos tvom potcenjivanju, 'Festival' drži svoje mesto u mojim osećanjima i poseduje maštovitost koja ga stavlja iznad drugih priča u časopisu.” S. T. Džoši je opisao „Festival” kao priču „od velikog interesa” i naveo: „Priča se može smatrati virtuelnom pesmom u prozi od tri hiljade reči za kontinuiranu modulaciju svoje proze”.

Povezana dela

Lin Karter, autor knjige Lavkraft: Pogled iza Ktulu mitova, naziva ovu pripovetku „prvom pričom iz mitova koja koristi Kingsport progonjen vešticama kao okruženje”, a takođe joj pripisuje zasluge za unapređenje znanja o Nekronomikonu, rekavši da je ovo „prva priča koja daje poduži citat iz ove imaginarne knjige i koja nam govori nešto o njenoj istoriji (tj. da ju je Ole Vorm preveo na latinski).” S. T. Džoši citira pripovetku „Neizrecivo”, napisanu mesec dana pre „Festivala”, kao prvu priču koja koristi Arkam kao okruženje, ali da „Festival” očigledno ima bliže veze sa mitovima nego „Neizrecivo”.

Slučaj Čarlsa Dekstera Vorda (1927) pominje „izlaganje bezimenih obreda u čudnom malom ribarskom gradiću Kingsport, u provinciji Masačusets-Bej”, što se očigledno odnosi na „Festival”.

Motiv neljudskog identiteta bića pokrivenog maskom Lavkraft ponovo koristi u Šaptaču u tami, Snovitoj potrazi za neznanim Kadatom i pripoveci „Kroz kapije srebrnog ključa”.

Spoljašnje veze

• A collection of public domain H. P. Lovecraft short fiction na sajtu Standard Ebooks
• Festival na sajtu Internet Speculative Fiction Database