Фестивал (приповетка)

С Википедије, слободне енциклопедије
Фестивал
Настанак и садржај
Ориг. насловThe Festival
АуторХ. Ф. Лавкрафт
ЗемљаСАД
Језикенглески
Жанр / врста делахорор
Издавање
Датумјануар 1925.

„Фестивал” (енгл. The Festival) је приповетка америчког писца Хауарда Филипса Лавкрафта, написана у октобру 1923. и објављивана у јануару 1925. у часопису Weird Tales.

Радња[уреди | уреди извор]

Неименовани приповедач први пут посећује Кингспорт у Масачусетсу, „древни морски градић где је мој народ живео и одржавао празнике у старија времена када је фестивал био забрањен; где су такође наредили својим синовима да одржавају фестивал једном у столећу, како сећање на исконске тајне не би било заборављено.”

Градић у који долази, а који једва показује знаке становништва, изгледа вековима застарео:

... са својим древним ветроказима и торњевима, кровним гредама и димњацима са капама, са пристаништима и мостићима, стаблима врба и гробљима; бескрајним лавиринтима стрмих, уских, вијугавих уличица и вртоглавим средишњим брегом са црквом на врху коју се време не усуђује да такне; непрегледно распоређеним колонијалним кућама нагомиланим и раштрканим под свакојаким угловима и нивоима, попут разбацаних коцкица каквог детета; древност на свим крилима надносила се изнад од зиме побелелих забата и гамбрелских кровова; а прозорчићи изнад улазних врата и малена окна на прозорима једни за другима обасјавали су се светлом у хладном сумраку...

Он проналази кућу својих рођака, а дочекује га неми старац са „млохавим рукама у рукавицама” и „благим лицем” за које сумња да је „ђаволски лукава маска”. Овај мистериозни човек га упућује да сачека поред гомиле старих књига која укључује латински превод Некрономикона, где открива „мисао и легенду сувише одвратне за људски разум или поимање”. У једанаест сати, придружује се „гомили фигура са капуљачама, у огртачима које су се нечујно сливале са сваког улаза”, крећући се ка „врху високог брда у центру града, где се налазила велика бела црква.” Он прати ћутљиву гомилу, „гурнут лактовима који су деловали натприродно мекани, и притиснут грудима и стомацима који су изгледали ненормално кашасти”, у цркву.

Поворка улази у тајни пролаз испод крипте, на крају долазећи до „огромне гљивама обрасле обале обасјане избљуваним стубом болешљивог зеленкастог пламена и запране широком уљастом реком која је текла из понора страшних и неслућених како би се придружила најцрњим заливима прастарог океана.” Тамо се упуштају у „ритуални обред средишта зиме, старији од човечанства, кога ће и надживети”, док је „нешто аморфно чучало далеко од светлости, бучно свирајући на фрули”. Свирање фруле дозива:

хорду питомих, дресираних, хибридних крилатих ствари које ниједно здраво око никада не би могло у потпуности да појми, нити иједан нормалан мозак сасвим да упамти. То нису у потпуности биле ни вране, ни кртице, ни лешинари, ни мрави, ни вампирски шишмиши, ни распаднута људска бића; већ нешто чега не могу и не смем да се сетим. Гегали су се млохаво наовамо, упола на стопалима са пловним кожицама, а упола својим опнастим крилима; и док су стигли до гомиле слављеника, фигуре са капуљачама су их ухватиле и узјахале, и одјахале једна по једна дуж токова те неосветљене реке, у јаме и галерије панике где се изворима отрова напајају страховити и недосежни слапови.

Приповедач се опире да се придружи овој експедицији, чак и када његов водич истакне породичну сличност на његовом лицу налик маски и покаже му сат са породичним грбом за који препознаје да је „сахрањен са мојим пра-пра-пра-пра-дедом 1698. године”. Када је изненадни покушај да се контролише један од јахача „скинуо воштану маску са онога што је требало да буде његова глава”, приповедач се баца у реку.

Он се буди у болници у Кингспорту, где проналази много модернији град, и где му је речено да је спашен из луке Кингспорт након што су му отисци стопала открили да је пао са литице. Узнемирен сазнањем да се налази у близини старог црквеног дворишта Кингспорта, пребачен је у болницу Свете Марије у оближњем Аркаму, где му је дозвољено да прочита копију Некрономикона у којој проналази одломак који га је толико узнемирио у кући његових предака; усуђује се да цитира само један његов пасус:

Најдубље пећине подземља... измерити се не могу очима што гледају; јер страшна су и необична чудеса њихова. Проклето је оно тле где умртвљене мисли наново живе и у телима наказним бораве, а зао је ум што га не држи никаква глава. Мудро прозбори Ибн Шакалик, да срећна она гробница је што чаробњака још не прими, и срећан ли је град у ноћи у коме су чаробњаци сви у пепео претворени. Јер још од давнина гласина колаше да душа ђаволу обећана из загробног трупла не бежи, већ тови и подучава истога онога црва што лешину му изједа; све док из трулежи такве грозни живот не потекне, а бесловесни лешинари из земље накоте се и чудовишно нарасту толико да је кужношћу својом настане. Тунели су крупни ископани тамо где земљане поре требало би да достатне буду, а ствари што би требало да гмижу − научише да ходају.

Инспирација[уреди | уреди извор]

Прича је инспирисана Лавкрафтовим првим путовањем у Марблхед у Масачусетсу, у децембру 1922. године. Лавкрафт је касније назвао ову посету „најмоћнијим појединачним емотивним врхунцем који сам доживео током свог скоро четрдесет година свог постојања”.[1]

У трену ме је обузела сва прошлост Нове Енглеске — сва прошлост Старе Енглеске — сва прошлост англосаксонства и западног света — поистоветила ме је са запањујућом тоталитетом свих ствари на начин на који никада раније није и никад више неће. То је била плима мог живота.[1][2]

На Лавкрафта су такође утицале две књиге које је недавно прочитао:

Наговештавајући туђинску расу, имао сам на уму опстанак неког клана предаријевских чаробњака који су сачували примитивне обреде попут оних у култу вештица – управо сам прочитао Култ вештица у западној Европи Маргарет Мари.[3]

Идеја о остацима из „предаријевских времена” била је основа „Романа о црном печату”, приче у роману Три преваранта Артура Мејчена из 1895. године. Ова прича је такође импресионирала Лавкрафта када ју је прочитао недуго пре него што је написао „Фестивал”;[2] она је утицала на развој неких од његових каснијих прича, укључујући „Зов Ктулуа” (1926), „Данички ужас” (1928) и Шаптача у тами (1930).

Пријем[уреди | уреди извор]

Сам Лавкрафт није много ценио причу. Упркос томе, Кларк Ештон Смит је у писму Лавкрафту у октобру 1933. написао: „Упркос твом потцењивању, 'Фестивал' држи своје место у мојим осећањима и поседује маштовитост која га ставља изнад других прича у часопису.”[4] С. Т. Џоши је описао „Фестивал” као причу „од великог интереса” и навео: „Прича се може сматрати виртуелном песмом у прози од три хиљаде речи за континуирану модулацију своје прозе”.[5]

Повезана дела[уреди | уреди извор]

Лин Картер, аутор књиге Лавкрафт: Поглед иза Ктулу митова, назива ову приповетку „првом причом из митова која користи Кингспорт прогоњен вештицама као окружење”, а такође јој приписује заслуге за унапређење знања о Некрономикону, рекавши да је ово „прва прича која даје подужи цитат из ове имагинарне књиге и која нам говори нешто о њеној историји (тј. да ју је Оле Ворм превео на латински).”[6] С. Т. Џоши цитира приповетку „Неизрециво”, написану месец дана пре „Фестивала”, као прву причу која користи Аркам као окружење, али да „Фестивал” очигледно има ближе везе са митовима него „Неизрециво”.[7]

Случај Чарлса Декстера Ворда (1927) помиње „излагање безимених обреда у чудном малом рибарском градићу Кингспорт, у провинцији Масачусетс-Беј”, што се очигледно односи на „Фестивал”.

Мотив нељудског идентитета бића покривеног маском Лавкрафт поново користи у Шаптачу у тами, Сновитој потрази за незнаним Кадатом и приповеци „Кроз капије сребрног кључа”.

Референце[уреди | уреди извор]

  1. ^ а б Lovecraft, H. P. Selected Letters, Volume 3. стр. 126—27. 
  2. ^ а б Joshi, S.T.; Schultz, David E. (2004). An H.P. Lovecraft Encyclopedia. Hippocampus Press. стр. 92—93. ISBN 978-0974878911. 
  3. ^ Lovecraft, Selected Letters Vol. 4, p. 297; cited in Joshi and Schultz, p. 93.
  4. ^ Smith, Clark Ashton (2003). Schultz, David E.; Connors, Scott, ур. Selected Letters of Clark Ashton Smith. Sauk City, Wisconsin: Arkham House. стр. 229. ISBN 978-0-87054-182-7. 
  5. ^ Joshi, S. T. (2001). A Dreamer and a Visionary: H. P. Lovecraft in His TimeСлободан приступ ограничен дужином пробне верзије, иначе неопходна претплата. Liverpool: Liverpool University Press. стр. 169, 171. ISBN 978-0-85323-936-9. 
  6. ^ Lin Carter, Lovecraft: A Look Behind the Cthulhu Mythos, p. 27.
  7. ^ S.T. Joshi, "H.P. Lovecraft: The Complete Fiction," Barnes and Noble Publishing, p. 256.

Спољашње везе[уреди | уреди извор]

Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Фестивал_(приповетка)&oldid=27360467”