Francusko-pruski rat, komedija Koste Trifkovića

Francusko-pruski rat, komedija Koste Trifkovića. U komediji Francusko- pruski rat, tema i intriga vrlo su jednostavne. Trifković razbija staru komediografsku klasicističku formu i daje novi tip komedije. U Francusko–pruskom ratu gotovo da i nema zapleta: cela komedija je u stvari nešto razvijenija – dijalogizirana anegdota o svađi i inatu dva mala obična građanina, koji inače žive mirnim i povučenim životom, kojima je najveća briga dobar ručak s kiselom čorbom i telećim čeregom, a udaja ćerke ili ženidba sina predstavlja epohalan događaj. Njihovu sklonost ka politiziranju Trifković je usmerio na tada aktuelni Francusko–pruski rat.

Jednočinka počinje rečenicom Kate, Petrovićeve žene, kako je sve u redu. Pisac nas uvodi u toplu porodičnu idilu. U toku su pripreme za ručak kada će se desiti prstenovanje njihove ćerke Marije. Dok su majka i ćerka uzbuđene oko priprema za svečani ručak, otac čita novine opsednut ratom i slaveći Pruse.

Jednočinka je dinamična i sažeta. Sve se dešava veoma brzo, pred publikom, na sceni. Već u prvom prizoru Petrović dolazi u sukob sa svojom porodicom zbog svog oduševljenja Prusima.

Šta mi je?... Misliš li ti da ja nemam mozga da rasudim stvar? More, znaš li ti šta će to reći: Prus?... Prus! I ime mu je lepo! Pa kakvi su to generali?! – Moltke, Fogel fon Falkenštajn, Štajmec, pa tek carević Fric Otkako je sveta i veka nije bilo takvih ljudi! Pa ti još sumnjaš da neće za osam dana biti u Parizu? Ti si, ženo, luda!

Simetričan lik Petroviću je Popović koji je s druge strane opsednut Francuzima. To je naravno dovoljno za sukob dve glave porodice i za iskakanje iz normalnog toka događaja. Trifković zaoštrava svađu svojih junaka koji u afektu otkrivaju pravo lice. Dolazi do uzajamnog vređanja – Petrović je paor s dukatima, a Popović gospodin bez novaca. Na taj način pisac i sociološki određuje svoje likove. Na vrhuncu svađe, u afektu, dolaze u situaciju da raskinu veridbu svoje dece. Istog trenutka se, međutim, hlade i povlače. Pokazuje se da nisu kadri da se do kraja založe za svoja ubeđenja, i da je sva njihova svađa i politiziranje besmisleno, uzaludno, prema tome i komično. Reči i dela padaju u raskorak. Dosetka njihove dece, njihova odluka da krenu u Francusku odnosno Prusku, dobrodošla je roditeljima kao otrežnjenje i izgovor da se vrate ručku i veridbi.

Pisac vešto upliće i žene svojih junaka u sukob. One na početku osuđuju muževe što se zanose politikom, a ne vode računa o sreći svoje dece, da bi ubrzo i same pristale uz muževe, odnosno uz Pruse i Francuze (uprkos činjenici da Kata u početku ne vidi nikakvu razliku između Prusa i Rusa – sve joj je to podjednako tuđe i nepoznato).

Taj paralelizam likova i situacija izvor je komike u jednočinki – najpre verbalni sukob Petrovića i Popovića, zatim sukob njihovih supruga – jedna je paoruša kojoj iz zlata viri prostota, a druga je velika gospoja i pomodarka.

Sukob razrešava i smiruje situaciju ljubavni par Milan i Marija. Njihove reči su parodija romantičarskih izraza, ismevanje visokoparnih izliva kojih je bilo dosta u savremenoj književnosti.

Milan – Zar bi ja bio sin vredan Vas, kad još ne bi znao kamo me zove poziv moj?! – Kamo na drugo mesto, nego tamo gde junaci krv svoju prolevaju hrabro braneći otadžbinu svoju, gde gorostasne lavove napadoše krvožedne hijene, gde staru vojničku slavu hoće da pomrače ljudi sa naočarima i Kantovom filozofijom! Kamo na drugo mesto, ako ne u samo Francusku!

Marija - ... I ja sam vredna kći svojih roditelja! Iako sam ženska, nisam kukavica! ... Iako se neću boriti u redovima hrabrih junaka, a ono ću da se nađem na drugom, još slavnijem mestu. Ranjeni, hrabri pruski vojnici naći će u meni anđela hranitelja. Teške ću im rane zavijati, samrtnicima pružati slađana napitka, a mrtvima na grob cveće saditi i vence plesti.

Nakon toga pisac daje nagli rasplet – uplašeni roditelji, zarad sreće svoje dece, kao i da nisu bili u nepomirljivom sukobu, prelaze preko svega kao da se ništa nije ni desilo (da se čine nevešti) i vraćaju se u normalan kolosek.

U prvobitnoj verziji kraja, junaci jednočinke vraćaju se čorbi i govedini – vraćaju se svom mirnom i udobnom životu malovarošana. Neke kritičare vređa obavezna čorba na kraju komada, te Trifković prerađuje kraj dela u nacionalno naravoučenije da treba držati samo sa Srbima.

Za Trifkovićeve komedije karakteristično je da počinju vedro, lako. Na početku Francusko-pruskog rata očekuje se gozba prijateljskih porodica; u Ljubavnom pismu Evica sanja o budućoj sreći. Međutim, dalje dolazi do zapleta tokom kojih se ruši ova idilična harmonija i otkriva puna disharmonija realno postojećih odnosa. Na kraju, posle prikazane disharmonije, sve se vraća u idilsku harmoniju – Marija i Milan će se venčati (Francusko-pruski rat), Evica će poći za Milana (Ljubavno pismo). Pisac, dakle, pravi scenski krug – od idilične harmonije preko disharmonije, koja ispunjava pozorišnu scenu, on se vraća idili.

Literatura

• Vaso Milinčević, Kosta Trifković – Život i rad, Beograd, 1968.
• Vaso Milinčević, Scenski artizam Koste Trifkovića, Predgovor u knjizi Kosta Trifković, Komedije i dramoleti, Srpska književnost, Drama. knj.6. Nolit, 1987.
• Dušan Ivanić, Srpski realizam, Sveznanje Matice srpske, knjiga 5, Matica srpska, Novi Sad, 1996.

Izvor

• Kosta Trifković, Komedije i dramoleti, Srpska književnost, Drama. knj.6. Nolit, 1987.