Frontalni oblik rada

Frontalni nastavni rad je takav organizacioni oblik u kome nastavnik istovremeno radi sa celim odeljenjem.

Frontalni oblik rada imamo i u slučaju kada ulogu nastavnika preuzme učenik ili neko drugi pa radi sa celim odeljenjem istovremeno. Ovakav oblik rada karakteriše nastavnikovo obraćanje celom odeljenju, on sadržaj (isto gradivo) izlaže, tumači, objašnjava, demonstrira svima istovremeno. Nastavnik postavlja pitanje svima u odeljenju, a učenik koji odgovara to čini pred celim odeljenjem. Učenici su koncentrisani na nastavnikovu aktivnost ili slušaju odgovor svog druga. Sve je isto za sve, sve se zajednički radi i zbog toga se ovakav oblik rada naziva i kolektivnim oblikom rada.

U osnovi ovog oblika jeste potreba za masovnim obrazovanjem kao i društveni zahtevi za većim brojem pismenih ljudi.

Iskristalisala su se 2 načina rada:

• VEZANI – dominantna uloga nastavnika, čvrsta kontrola časa i dominantna verbalna aktivnost učenika
• SLOBODNI – učenici postavljaju cilj i zadatke časa, nastavnik je organizator, usmerava i pomaže, učenici su u ulozi onih koji se obraćaju svima, ali je i dalje celo odeljenje angažovano na istom sadržaju

Prednosti i slabosti frontalnog oblika rada

Ovo je veoma ekonomičan oblik rada, lakše se postiže sistematičnost, omogućava postizanje uspeha i „prosečnim” i slabijim učenicima koji ne mogu sami savladati određene sadržaje. Podstiče takmičarski duh što stimulativno deluje na radnu aktivnost učenika, lakše se odžava disciplina, a vaspitni značaj je nesumljivo veliki.

Nedostatak ovog oblika rada je što je usmeren prema „prosečnom” učeniku, nema diferenciranog pristupa. Nastavnik je u ulozi isporučioca znanja i u radu sa velikom grupom brzo se umara. Još jedan od nedostataka je i to što je nemoguće aktivirati sve učenike.

Zbog svega navedenog, frontalni oblik rada, ne sme biti jedini način rada u nastavi nego se mora kombinovati sa ostalim oblicima rada (individualni, grupni i rad u paru). On je pogodan kada svim učenicima treba izložiti isti sadržaj (gradivo), ali kada se proverava ili utvrđuje drugi oblici su prikladniji.

Istorijska dimenzija

Obraćanje pojedinca većoj grupi ljudi je vrlo star oblik opštenja. Svi helenski državnici i vojskovođe su istovremeno bili i odlični besednici. Svi oni su se trudili da slušaoce ubede u ono što pričaju. U srednjevekovnim školama i na univerzittima usmeno obraćanje učenicima je bila uobičajena praksa. Za didaktiku je frntalno opštenje postalo naročito aktuelno kada se osetila potreba za masovnim obrazovanjem. Razredno-časovni sistem se pojavio kao odgovor na sve veće društvene zahteve za veći broj pismenih ljudi. Teorijsku osnovu tog sistema postavio je češki didaktičar Jan Amos Komenski (1592-1670) delom Velika didaktika.

Na pitanje kako jedan učitelj može raditi sa velikim brojem učenika, Komenski je osgovorio da je ne samo moguće, nego i potrebno da učitelj predaje i grupi od sto učenika jer je to i za njega i za učenike prijatno. Svaki učenik će uverljivije obavljati svoj rad ukoliko je grupa veća. Učenici su dinamičniji.

Ovo je tipičan frontalni oblik rada kojem razredno-časovni sistem veoma pogoduje. Ovakav način rada dominira i u današnje vreme, a nekada je bio još dominantniji.

Literatura

• Vlahović, B. i Potkoljak, N. (1996): Opšta pedagogija- za studente učiteljskih fakulteta, Beograd, Učiteljski fakultet.
• Vilotijević, M. (1999): Didaktika 3, Beograd, Učiteljski fakultet.
• Komenski, J. A. (1977): Velika didaktika, Beograd, Zavod za udžbenike i nastavna sredstva.