Štrajk

S Vikipedije, slobodne enciklopedije
Idi na navigaciju Idi na pretragu

Štrajk (nem. Streik, od engl. strike - „udar"), jedna od mera radnika, najčešće zajedničko napuštanje posla da bi se time poslodavac naterao da prihvati njihove uslove (najčešće: povećanje plate ili smanjenje časova rada).

Istorija štrajkova[uredi | uredi izvor]

Pojavom industrijske revolucije i kapitalizma pojavljuje se i radnička klasa koja je vlasniku (kapitalisti) mogla da proda samo svoj rad. Pošto je vlasnik u povoljnijem položaju od radnika – on nudi posao, on diktira uslove rada, u početnoj fazi kapitalizma radnici su imali samo da rade za platu koju je kapitalista bio spreman da plati.

Stvaranjem industrijskih giganata, gde je radio i veliki broj radnika stvorili su se uslovi za njihovo organizovanje u radničke sindikate. Sindikati počinju borbu za radničke interese – veću platu, kraće radno vreme, bolje uslove rada, socijalnu i zdravstvenu zaštitu...

Poslodavac i radnici imaju zajednički cilj da ostvare i dele prihod. Način podele je ono gde im se interesi sukobljavaju. Zbog zajedničkog cilja poslodavac i sindikati sarađuju do određene tačke i o problematici razgovaraju. Kada se proceni da se razgovrima ne može postići dogovor tada radnici ulaze u štrajk.

Neophodni uslovi za organizovanje štrajka[uredi | uredi izvor]

Štrajk se mora dobro organizovati jer postoji rizik da isti ne uspe pa da kapitalista krene sa odmazdom (otpuštanje organizatora, smanjenje plate i sl). Za uspešno organizovanje štrajka potrebno je nekoliko preduslova:

  • Da postoji jaka sindikalna organizacija
  • Da organizacija ima određene zalihe novca (najčešće od članarine) kojom će omogućiti život radnika za vreme štrajka jer platu neće dobijati
  • Da postoje velike narudžbine prema firmi i rokovi koje kapitalista mora da ispoštuje prema kupcu
  • Da postoji odluka većine radnika da se ide u štrajk
  • Da radničke straže spreče pojavu štrajkbrehera (radnici koji za vreme štrajka hoće da rade)
  • Da štrajk može da ugrozi Vladu, javni red i mir, pa i normalan život u zemlji.

Generalni štrajk[uredi | uredi izvor]

Generalni štrajk znači štrajk cele jedne grane (Npr elektroprivreda, železnica, PTT...) ili čak svih sistema u zemlji. U zemljama razvijenog kapitalizma čak i generalni štrajkovi nisu retkost i u njima zna da učestvuje i više stotina hiljada ljudi.

Štrajk u socijalizmu[uredi | uredi izvor]

Postojala je floskula da su radnici „vlasnici fabrika“, da nema sukoba interesa u socijalizmu pa da je štrajk nemoguć i neprirodan. Tačnije štrajk je bio zabranjen i sasecan u korenu. Sindikati su se bavili nabavkom svinjskih polutki i organizovanjem letovanja radnika.

Ipak u Jugoslaviji, kao verovatno jedinoj zemlji, od onih, u kojima se gradio socijalizam već od 1958 dolazi do prvih štrajkova. Ulogu kapitaliste je uspešno preuzela birokratija. Pošto je reč „štrajk“ bila proskribovana upotrebljen je novi termin „obustava rada“. Objašnjenje je bilo da u borbi protiv birokratije radnici povremeno „da bi skrenuli pažnju“ su pribegavali „obustavama rada“. Obustava rada bi se rešavala tako što bi radnici u najvećem broju slučajeva dobili neko povišenje plate „štampanjem novca“, a rukovodioci kako privredni tako sindikalni i partijski bi bila na različite načine kažnjavani jer su, svojim činjenjem ili ne činjenjem, doveli do obustave rada.

Radnici su to često zloupotrebljavali i na svaki pomen da je najavljena „obustava rada“ drugovi iz opštinskog komiteta su se brzo pojavljivali na licu mesta da „ugase požar“.

Štrajk u tranziciji[uredi | uredi izvor]

Najteže je organizovati štrajk u tranziciji. Posla nema, velika su otpuštanja, sindikati se još uvek nisu u pravom smislu organizovali a često su i potkupljeni od vlasnika.

Jedini koji imaju neke šanse da organizuju štrajk su radnici javnih preduzeća jer ih ima mnogo i štrajk može da ugrozi funkcionisanje države.

Pošto postoji Zakon o štrajku koji je donela Narodna skupština, štrajkovi u javnim preduzećima su dozvoljeni ali uz obavezno „obezbeđenje minimalne funkcije rada“. To praktično znači da 30% radnika ne sme da štrajkuje čak i u doba štrajka. Primećena je pojava da se prilikom štrajkova u javnim preduzećima tiho evidentira ko je od zaposlenih bio u štrajku, a pošto se svuda najavljuje otpuštanja, jasno je koliko je danas teško organizovati štrajk.

Umesto štrajkova u Srbiji se zadnjih godina primenjuje „blokada puteva“ te svako ko ima neki problem može, za sada, da blokira javne puteve i ulice radi ostvarenja svojih prava. Do sada su intervencije policije bile retke i ne suviše brutalne.

Štrajk glađu[uredi | uredi izvor]

Ovo je jedna od metoda borbe, najčešće, zatvorenika protiv zatvorskih vlasti, postupaka. Sprovode ga najčešće politički zatvorenici kada iscrpa sva sredstva borbe za svoja prava ili ciljeve. Štrajk glađu se najčešće sprovodi tako što zatvorenik uzima samo vodu a odbija hranu. U zavisnosti od konstitucije i zdravstvenog stanja štrajk glađu može da traje bez smrtnih posledica oko 30 dana.

Brojni su primeri da zatvorska uprava nasilno hrani zatvorenika, davanjem infuzije.

Ako je zatvorenik poznat onda brzo do javnosti stiže informacija da on štrajkuje glađu i tada kreće lavina protesta preko sredstava informisanja u prilog štrajkaču. Publicitet je u ovom slučaju presudan

Jedan od poslednjih primera štrajka glađu je bio štrajk Vojislava Šešelja na suđenju u Hagu.

Štrajk glađu kao sredstvo koriste i obespravljeni u tranziciji štrajkujući ispred Vlade, Skupštine ili na nekom drugom javnom mestu.

Lok aut[uredi | uredi izvor]

Je situacija suprotna od štrajka. Kada vlasnik nema dovoljno posla on zatvara fabriku na jedno vreme, radnici ne dolaze na posao i ne primaju platu.

Vidi još[uredi | uredi izvor]

Spoljašnje veze[uredi | uredi izvor]