Корисник:Domatrios/Мала Јунила

32. године н.е. Тиберије је у једном дану оптужио и ликвидирао Сејана човека који је био обасут највећим почастима. Након извршења казне сенат је одлучивао и о судбини његове породице. Сејан је са Апикатом имао троје деце, од којих је најстарији син погубљен недељу дана после оца. Двоје млађе деце, Децим Капитон Елијан и Јунила, о којима је овде реч, погубљено је у децембру.

Тацит у Аналима, књига 6, глава 4, каже:

"Одлучено је затим да се казне и остала Сејанова деца, мада се гнев народа већ стишавао и мада су већ извршене казне смириле духове. Доведу их у тамницу: синчић је схватио шта их чека, али је девојчица била толико безазлена да је сваки час питала шта је скривила и куда је воде, говорила да неће више и нека је казне шибом. Писци из тога времена кажу да је џелат девојчицу обешчастио пре но што ју је задавио, јер се сматрало нечувеним да невина девојка буде кажњена смртиом казном. Тела задављене деце — тако мале деце! — бачена су на Гемонијске степенице".

Ужасна судбина мале Јуниле дубоко је дирнула великог писца, и он нам о њој оставља ове потресне редове, најдирљивије које је у Аналима написао. Пред нама искрсава слика девојчице како, сва преплашена, склапа ручице и моли џелате да је казне шибом ако је штогод згрешила. Њена детиња главица још не може да схвати неки већи грех но што је безазлена дечја погрешка.

Ту је Тацит за тренутак престао да буде строги аналиста који потомству жели да остави слику о узвишеним и оним другим људима једног времена, да би нам пренео речи детета које у страху моли „нећу више", онако како и данас чине деца бојећи се невине дечје казне. Тацитов глас звучи овде блаже док безазлено дете супротставља моћној машини царства која немилосрдно уништава чак и децу. А шта да се каже о оним врлим чуварима римског права који, да не би био прекршен закон што забрањује да се погуби невина девојчица, допуштају џелату да оскрнави дете пре но што ће га задавити?