Народно градитељство Републике Српске
Народно градитељство Републике Српске представља специфичан стил традиционалне градње стамбених и објеката друге сврхе присутан на подручју Републике Српске. Спада у традицију српскога народа. Одређени стилски облици и конструктивни елементи упућују на словенско и старобалканско поријекло.[1]
Основни градитељски типови[уреди | уреди извор]
Основни градитељски типови народног градитељства Републике Српске разликују се на основу климатских услова подручја у којима су објекти подизани те различитих грађевинских материјала кориштених приликом градње. Постоје три основна градитељска типа унутар народног градитељства Републике Српске:
Херцеговачки тип[уреди | уреди извор]
Овај тип куће превасходно је грађен од камена, најдоступнијег материјала на простору Херцеговине. Зидови кућа су зидани од камених блокова, подови од камених плоча као и покров, сачињен од танких камених плоча дијагонално сложених по дрвеним роговима. Поред камена као најприсутнијег градивног материјала, још су кориштени дрво, слама и вегетативни материјали. Најстарија стамбена зграда у Херцеговини носи назив савардак. У питању је једноставна грађевина, кружне основе у чијем центру се налазило кућно огњиште, фокусна тачка цијеле грађевине. [2] Због опасности од непријатеља и временских непогода, савардак је био лако расклопљив и помјерљив објекат. Куће и пратећи објекти су увијек грађени на ободима крашких поља и планина услијед честих поплава у току јесењих и зимских мјесеци.[2]
Брдско-планински тип[уреди | уреди извор]
Овај тип куће распрострањен је у западном дијелу Србије, Босни, дијелу Херцеговине и Црној Гори, те као такав, представља најраспрострањенији тип куће у народном градитељству. Ови стамбени објекти су грађени од различитх врста дрвета, на падинама планина и дијелом укопавани у тло. Кров је грађен од сламе или дрвета док је под чинила набијена земља или , по могућности, камене плоче. Као и код херцеговачке куће, огњиште се налазило у средини објекта. Прозори су малих димензија, правоугаони и усјечени у брвна.[3]
Семберски, Посавски и Подрињски тип[уреди | уреди извор]
Основни грађевински материјал у подручијима Семберије, Посавине и Подриња била је земља. Приликом изградње прво је настајао лаки дрвени скелет који би се потом испуњавао блоковима од непечене земље или плетера обљепљеног блатом.[4] Кровови објеката били су најчешће четвероводни, од дрвета или опеке. Зидови су, због заштите од кише и сунца, обично облијепљивани глиненим малтером.
Сакрално градитељство[уреди | уреди извор]
Са сигурношћу се зна да су дрвене цркве, тј. цркве брвнаре подизане у XVIII и XIX вијеку. Цркве брвнаре се дијеле на два типа, старији из XVIII вијека, и млађи, из XIX. Старији тип се одликује скромнијом величином и правоугаоном основом без апсиде. Велики број ових цркава је уништен у току Другог свјестског рата и у годинама непосредно послије њега. Од преко стотину црква брвнара подигнутих у периоду од XVIII до XX вијека, до данас их је остало очувано само дванаест. [5]. Међу најпознатије спадају:
- Црква брвнара у Малом Блашком
- Црква брвнара у Товиловићима
- Црква брвнара у Романовцима
- Црква брвнара у Јаворанима, посвећена Светом Николи
- Црква брвнара у Колима, посвећена Вазнесењу Господњем
- Црква брвнара у Маринима, посвећена Пресветој Богородици.
Види још[уреди | уреди извор]
Литература[уреди | уреди извор]
- Милијана Окиљ, Сњежана Глигорић, Атлас народног градитељства Републике Српске, Бања Лука, 2016.
Референце[уреди | уреди извор]
- ^ Атлас народног градитељства Републике Српске, Милијана Окиљ, Сњежана Глигорић, 14 стр.
- ^ а б Атлас народног градитељства Републике Српске, Милијана Окиљ, Сњежана Глигорић, 24 стр.
- ^ Атлас народног градитељства Републике Српске, Милијана Окиљ, Сњежана Глигорић, 80 стр.
- ^ Атлас народног градитељства Републике Српске, Милијана Окиљ, Сњежана Глигорић, 143 стр.
- ^ Атлас народног градитељства Републике Српске, Милијана Окиљ, Сњежана Глигорић, 185 стр.