Ђива

Из Википедије, слободне енциклопедије

Ђива (санскрит: जीव jīva - жива[1]) је хиндуистички појам који значи живот, а у ужем значењу означава бесмртну суштину живих бића (попут душе).

Ђива у ђаинизму[уреди]

Ђаини су сматрали да је стварност подељена на две опречне групе: на једној страни супстанца с животном снагом и својством мисли (ђива - жива), а на другој беживотна супстанца, лишена мисли (ађива - нежива).[1] Принципи ђива су бесконачни, али прожимају, иако нематеријални, тела с којима су спојени, а и сами су прожети материјом.[1] Атрибут ђиве је интелигенција, која се манифестује као опште виђење (даршана) или као посебно сазнање (ђнана) и блаженство.[1]

Спутаност ђиве[уреди]

Душа није савршена пре но што се сједини са светом: њена суштинска својства се указују после искуства живљења и самопревазилажења, дакле пошто се раскине њена веза с материјом или оков утицаја (асрава) материје на њу. Ова тежња за ослобођењем знак је урођене чистоте душе, иако се она налази у замци своје супротности. Ђива избија из исконског стања које се назива нигода, а величина ђиве зависи од тела у које она улази, узимајући његове пропорције.[1]

У нашој души, дакле, постоји урођена тежња ка савршенству, која је замрачена тиме што душу поседује материја. Стога се ђиве деле на оне спутане циклусом рађања и умирања (самсарин), под влашћу карме, и на слободне (кевалин), које су се ослободиле те тираније и постале чиста светлост.[1]

Шта је узрок сусрету ђиве и ађиве, интелигентног и инертног? До њега долази услед прилива материје, којим она спутава ђиву, претворивши се у карму, делање. Карма је телесна материја, сачињена од тананих елемената који се стежу око ђиве и заробљавају је, дајући јој и једну посебну боју.[1]

Врсте ђива[уреди]

Многе су врсте спутаних ђива, које се деле према броју поседованих чула:

  1. ђиве с једним чулом, чулом додира, лишене локомоторних органа (стхавара); ту спадају четири елемента — земља, вода, ватра, ваздух — и читаво биљно царство;
  2. ђиве с два чула, додиром и укусом, као што су црви;
  3. ђиве с три чула, додиром, укусом и мирисом, као што су мрави;
  4. ђиве које, уз три наведена, поседују и чуло вида, као што су пчеле, итд.;
  5. ђиве које, поред наведених, имају и чуло слуха, као сисари, птице, човек.


  1. 1,0 1,1 1,2 1,3 1,4 1,5 1,6 Đuzepe Tuči, Istorija indijske filozofije (str. 62-68), NOLIT, Beograd, 1982.