Душа
Душа (грч. психе лат. анима) јест ентитет за који се, у многим верским и филозофским традицијама, претпоставља да постоји само у живим бићима.[1] Душа је оно што чини живот, принцип живота, знак живота, оно што се само собом покреће.[2]
Постоје различита веровања о постојању душе, о њеном односу према твари, о томе да ли се ради о једној свеопштој души или их има више, о томе како се душа односи према телу и психолошким процесима, о пореклу и судбини људске душе, укључујући и њено претходно постојање и бесмртност.[3]
Неке традиције не праве разликовање између људске душе и духа, па се та два термина често користе као синоними.
Душа у религији[уреди]
Хришћанство узима у обзир да је на почетку све створено као "добро", дакле душа (дух) је добра, бесмртна и учествовује у спасењу. Људске душе након смрти иду у рај или пакаo. Римокатоличка црква верује и у постојање чистилишта.[3]
Човек се, према учењу Светог писма, састоји из тела и душе (Пост. 2,7 ; Мт. 10,28), која оживљава тело, надахњује га. Зато душу у Библији често називају дахом живота, духом живота или духом. Душа не потиче од тела, већ представља посебну снагу, која има свој извор у Богу. Душу имају и животиње. Душу животиња створио је Бог из оних почетака који су били у самој твари, мада су представљали нешто различито од ње (Пост. 1, 20, 24). Душу човека Бог је створио начином који је назван удахнућем Божијим (Пост. 2, 7). За разлику од животиња, душа човекова имала је посебне особине, јер је једино човек био створен по лику и прилици Божијој. Посебне особине људске душе су јединство, духовност, бесмртност, способноост разума, слободе и дар говора.
Душа у филозофији[уреди]
Код првих грчких филозофа није било јасног разликовања појмова душе (психе) и духа (нус).[2] Платон је сматрао душу за једно без делова и, према томе, непропадљиво. Пошто је још у античко доба било очигледно да се органске материје разлажу, Платон је сматрао да нематеријалност душе представља фундаментални услов за њену бесмртност.[4]
Ни Платон ни Аристотел нису мислили да само људска бића посједују душу[5]. Аристотел је разликовао:
- разумску душу, коју поседује само човек,
- чулну душу, коју поседују и животиње и која је основа чулне осетљивости, и
- вегетативну душу, коју имају и биљке и која је основа нагона за храном и узрок раста и размножавања.[2]
Ипак, за разлику од Платона, Аристотел је одбацивао сеобу душе из једне врсте у другу, послије смрти. Такође је био скептичан према могућности да душа опстане и функционише без тијела.[6] Грчки атомисти Демокрит и Епикур су душу замишљали као супстанцију сложену из најљепших атома, те према томе пропадљиву (пропадање је исто што и разлагање).[2]
За Декарта, душа је део духовне супстанције (лат. res cogitas) и по својој природи је непросторна и без икаквих других својстава материје. Декарт је сматрао да само људска бића посједују душу и да њена нематеријална природа омогућава слободу, иако је људско тијело условљено детерминистичким физичим законима.[7] По Декартовом схватању, животиње су машине без душе.[2]
Франсис Бејкон је претпостављао да и животиње имају душу, али само у облику онога што је назвао anima sensibilis:
| „ | Чулна душа, или душа животиња, мора бити јасно схваћена као материјална супстанција, разређена топлотом и невидљива; она је флуид у суштини састављен од ватре и ваздуха... уклопљен у тело и, код виших животиња, најчешће смештен у главу... Животињама је то главна душа којој је тело само оруђе; код људи је пак чулна душа оруђе умне душе коју бисмо пре могли означити именом дух него душа“ | ” |
| — De dignitate et augmentis scientiarum, књ. IV, гл. III, пар. 4 | ||
Дуалисти су аргументовали да душа и тијело морају бити различити ентитети, како би се објаснила свијест код људских бића, као и могућност постојања бесмртности.[8] Материјалисти пак тврде, да свијест није ништа друго до резултат сложених физичких процеса организма, одбацујући могућност било каквог дуализма или бесмртности.[9]
Референце[уреди]
- ↑ Audi, Robert. The Cambridge Dictionary of Philosophy - одредница soul. Cambridge University Press 1995. 1999. ISBN 84-460-0956-0.
- ↑ 2,0 2,1 2,2 2,3 2,4 Душа, Бранко Павловић, Филозофски речник, Плато, Београд, 1997.
- ↑ 3,0 3,1 Душа, дух. Енциклопедија живих религија, Нолит, Београд. 2004. ISBN 86-19-02360-8.
- ↑ Audi, Robert. The Cambridge Dictionary of Philosophy - одредница Platon. Cambridge University Press 1995. 1999. ISBN 84-460-0956-0.
- ↑ Stanford Encyclopedia of Philosophy - одредница Aristotle's Psychology
- ↑ Audi, Robert. The Cambridge Dictionary of Philosophy - одредница Aristotle. Cambridge University Press 1995. 1999. ISBN 84-460-0956-0.
- ↑ Audi, Robert. The Cambridge Dictionary of Philosophy - одредница René Descartes. Cambridge University Press 1995. 1999. ISBN 84-460-0956-0.
- ↑ Audi, Robert. The Cambridge Dictionary of Philosophy - одредница dualism. Cambridge University Press 1995. 1999. ISBN 84-460-0956-0.
- ↑ Audi, Robert. The Cambridge Dictionary of Philosophy - одредница materialism. Cambridge University Press 1995. 1999. ISBN 84-460-0956-0.
Литература[уреди]
- Batchelor, Stephen. (1998). Buddhism Without Beliefs. Bloomsbury Publishing.
- Bremmer, Jan (1983). The Early Greek Concept of the Soul (PDF). Princeton: Princeton University Press. ISBN 0-691-03131-2. Приступљено 16. 8. 2007.
- Chalmers, David. J. (1996). The Conscious Mind: In Search of a Fundamental Theory, New York and Oxford: Oxford University Press.
- Christopher, Milbourne. (1979). Search For The Soul: An Insider's Report On The Continuing Quest By Psychics & Scientists For Evidence Of Life After Death. Thomas Y. Crowell, Publishers.
- Clarke, Peter (2014). „Neuroscience, Quantum Indeterminism and the Cartesian Soul”. Brain and Cognition. 84: 109—117. PMID 24355546. doi:10.1016/j.bandc.2013.11.008.
- Hood, Bruce. (2009). Supersense: From Superstition to Religion - The Brain Science of Belief. Constable. ISBN 978-1-84901-030-6
- McGraw, John J. (2004). Brain & Belief: An Exploration of the Human Soul. Aegis Press.
- Martin, Michael; Augustine, Keith. (2015). The Myth of an Afterlife: The Case against Life After Death. Rowman & Littlefield. ISBN 978-0-8108-8677-3
- Musolino, Julien. (2015). The Soul Fallacy: What Science Shows We Gain from Letting Go of Our Soul Beliefs. Prometheus Books. ISBN 978-1-61614-962-8
- Park, Robert L. (2009). Superstition: Belief in the Age of Science. Princeton University Press. ISBN 978-0-691-13355-3
- Rohde, Erwin. (1925). Psyche: The Cult of Souls and the Belief in Immortality Among the Greeks, London: Routledge & Kegan Paul, 1925; reprinted by Routledge, 2000. ISBN 0-415-22563-9.
- Ryle, Gilbert. (1949) The Concept of Mind, London: Hutchinson.
- Spenard, Michael (11 April 2011) "Dueling with Dualism: the forlorn quest for the immaterial soul", essay. An historical account of mind-body duality and a comprehensive conceptual and empirical critique on the position. ISBN 978-0-578-08288-2
- Swinburne, Richard. (1997). The Evolution of the Soul. Oxford: Oxford University Press.
Спољашње везе[уреди]
- Душа (pravoslavlje.net)
- Знање о души (Hasan Hasanzade Amoli)
- Античке теорије о души - Станфордова енциклопедија филозофије
- Etymology of Soul
- Quantum Theory Won’t Save The Soul
- What Science Really Says About the Soul by Stephen Cave
- The soul in Judaism at Chabad.org
- The Old Testament Concept of the Soul by Heinrich J. Vogel]
- Body, Soul and Spirit Article in the Journal of Biblical Accuracy
- Is Another Human Living Inside You?
