Душа
-
Уколико сте тражили насељено место у Француској, погледајте чланак Душа (Француска).
Душа (грч. психе лат. анима) је ентитет за који се, у многим верским и филозофским традицијама, претпоставља да постоји само у живим бићима.[1] Душа је оно што чини живот, принцип живота, знак живота, оно што се само собом покреће.[2]
Постоје различита веровања о постојању душе, о њеном односу према твари, о томе да ли се ради о једној свеопштој души или их има више, о томе како се душа односи према телу и психолошким процесима, о пореклу и судбини људске душе, укључујући и њено претходно постојање и бесмртност.[3]
Неке традиције не праве разликовање између људске душе и духа, па се та два термина често користе као синоними.
Душа у религији[уреди]
Хришћанство уобичајено заступа дихотомију у погледу људске природе: душа (дух) је добра, бесмртна и учествовује у спасењу, а тело је зло, смртно и искључено из спасења. Људске душе након смрти иду у рај, пакао или чистилиште.[3]
Човек се, према учењу Светог писма, састоји из тела и душе (Пост. 2,7 ; Мт. 10,28), која оживљава тело, надахњује га. Зато душу у Библији често називају дахом живота, духом живота или духом. Душа не потиче од тела, већ представља посебну снагу, која има свој извор у Богу. Душу имају и животиње. Душу животиња створио је Бог из оних почетака који су били у самој твари, мада су представљали нешто различито од ње (Пост. 1, 20, 24). Душу човека Бог је створио начином који је назван удахнућем Божијим (Пост. 2, 7). За разлику од животиња, душа човекова имала је посебне особине, јер је једино човек био створен по лику и прилици Божијој. Посебне особине људске душе су јединство, духовност, бесмртност, способноост разума, слободе и дар говора.
Душа у филозофији[уреди]
Код првих грчких филозофа није било јасног разликовања појмова душе (психе) и духа (нус).[2] Платон је сматрао душу за једно без делова и, према томе, непропадљиво. Пошто је још у античко доба било очигледно да се органске материје разлажу, Платон је сматрао да нематеријалност душе представља фундаментални услов за њену бесмртност.[4]
Ни Платон ни Аристотел нису мислили да само људска бића посједују душу[5]. Аристотел је разликовао:
- разумску душу, коју поседује само човек,
- чулну душу, коју поседују и животиње и која је основа чулне осетљивости, и
- вегетативну душу, коју имају и биљке и која је основа нагона за храном и узрок раста и размножавања.[2]
Ипак, за разлику од Платона, Аристотел је одбацивао сеобу душе из једне врсте у другу, послије смрти. Такође је био скептичан према могућности да душа опстане и функционише без тијела.[6] Грчки атомисти Демокрит и Епикур су душу замишљали као супстанцију сложену из најљепших атома, те према томе пропадљиву (пропадање је исто што и разлагање).[2]
За Декарта, душа је део духовне супстанције (лат. res cogitas) и по својој природи је непросторна и без икаквих других својстава материје. Декарт је сматрао да само људска бића посједују душу и да њена нематеријална природа омогућава слободу, иако је људско тијело условљено детерминистичким физичим законима.[7] По Декартовом схватању, животиње су машине без душе.[2]
Франсис Бејкон је претпостављао да и животиње имају душу, али само у облику онога што је назвао anima sensibilis:
 |
Чулна душа, или душа животиња, мора бити јасно схваћена као материјална супстанција, разређена топлотом и невидљива; она је флуид у суштини састављен од ватре и ваздуха... уклопљен у тело и, код виших животиња, најчешће смештен у главу... Животињама је то главна душа којој је тело само оруђе; код људи је пак чулна душа оруђе умне душе коју бисмо пре могли означити именом дух него душа“ |
|
|
— De dignitate et augmentis scientiarum, књ. IV, гл. III, пар. 4
|
Дуалисти су аргументовали да душа и тијело морају бити различити ентитети, како би се објаснила свијест код људских бића, као и могућност постојања бесмртности.[8] Материјалисти пак тврде, да свијест није ништа друго до резултат сложених физичких процеса организма, одбацујући могућност било каквог дуализма или бесмртности.[9]
Види још[уреди]
Референце[уреди]
- ↑ Audi, Robert. The Cambridge Dictionary of Philosophy - одредница soul. Cambridge University Press 1995., 1999. ISBN 84-460-0956-0
- ↑ 2,0 2,1 2,2 2,3 2,4 Душа, Бранко Павловић, Филозофски речник, Плато, Београд, 1997.
- ↑ 3,0 3,1 Душа, дух. Енциклопедија живих религија, Нолит, Београд, 2004. ISBN 86-19-02360-8
- ↑ Audi, Robert. The Cambridge Dictionary of Philosophy - одредница Platon. Cambridge University Press 1995., 1999. ISBN 84-460-0956-0
- ↑ Stanford Encyclopedia of Philosophy - одредница Aristotle's Psychology
- ↑ Audi, Robert. The Cambridge Dictionary of Philosophy - одредница Aristotle. Cambridge University Press 1995., 1999. ISBN 84-460-0956-0
- ↑ Audi, Robert. The Cambridge Dictionary of Philosophy - одредница René Descartes. Cambridge University Press 1995., 1999. ISBN 84-460-0956-0
- ↑ Audi, Robert. The Cambridge Dictionary of Philosophy - одредница dualism. Cambridge University Press 1995., 1999. ISBN 84-460-0956-0
- ↑ Audi, Robert. The Cambridge Dictionary of Philosophy - одредница materialism. Cambridge University Press 1995., 1999. ISBN 84-460-0956-0
Литература[уреди]
Спољашње везе[уреди]
- Душа (pravoslavlje.net)
- Знање о души (Hasan Hasanzade Amoli)
- Античке теорије о души - Стенфордова енциклопедија филозофије
|
||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||
