Александар Д. Ђурић
Александар (Димитрије) Ђурић (Пожаревац 1. март 1891 — Београд 16. март 1975) био је адвокат, писац и преводилац.[1].
Биографија[уреди | уреди извор]
Као студент је добровољно ступио у Српску војску и активно учествовао у ослободилачким ратовима Србије 1912—18. године. На Мачковом камену 1914. тешко је рањен, али се опоравио, са војском прешао Албанију и искрцао се на острво Крф. У то време се на Крфу вршио одабир српских официра за упућивање у Русију, да прихватају добровољце, који су из аустроугарске војске прелазили на српску страну. Он се добровољно пријавио и био одабран за ту мисију. После Октобарске револуције, као командир чете у Првој југословенској дивизији, отпутовао је са војском на исток, преко Сибира до Манџурије, затим бродом око Индије, преко Суеца и Средоземног мора до Грчке, где је учествовао у пробоју Солунског фронта 1918. године са својом дивизијом. Записи из ових трагичних времена налазе се у његова четири ратна дневника, који су објављени у периоду 1935—1940. године.[2]
Библиографија[уреди | уреди извор]
- Страшна година : ратни дневник - Београд : Српска књижевна задруга, 1935.
- Без отаџбине : ратни дневник - Београд : Француско-српска књижара А. М. Поповића, 1935.
- Ка победи : ратни дневник - Београд : Издавачко и књижарско предузеће Геца Кон А. Д., 1938.
- Девет сто дванаеста / Александар Д. Ђурић. - Београд : Геца Кон, 1940 .
Референце[уреди | уреди извор]
- ^ Милисавац, Живан, ур. (1984). Југословенски књижевни лексикон (2. изд.). Нови Сад: Матица српска. стр. 186.
- ^ „Срби марширали и пред Јапанцима”. Нови Полис. Архивирано из оригинала 21. 01. 2019. г. Приступљено 21. 1. 2019.