Александар Симић

Из Википедије, слободне енциклопедије
Александар Симић
Датум рођења 24. јули 1898.
Место рођења Београд
Краљевина Србија
Датум смрти 18. јануар 1971.(1971-01-18) (72/73 год.)
Место смрти Београд
СФРЈ

Александар Аца Симић (Београд, 24. јули 1898 — Београд, 18. јануар 1971) је био фото-репортер, новинар. По завршеној матури у Београду отишао у Париз где је студирао у Националној школи декоративних уметности и апсолвирао на архитектури.

Фотографски и новинарски рад[уреди]

Прве фотографије снимио 1912. Затим се као фотограф среће 1915. у Првом светском рату, приликом преласка Албаније. Од 1921. бавио се професионално новинском фотографијом, а објављивао је у листу Недељне илустрације, затим радио у листу Политика (од 1924. до почетка Другог светског рата), и сматра се првим фото-репортером тог листа. За време окупације сарађивао као фото-репортер са листом Коло. Будући да је тај лист основан од окупационих власти, та сарадња је Симићу, после рата, приписана као „колаборација са непријатељем“.

После 1945. привремено му је забрањен рад у новинарству „због рада у режимском листу, у време окупације“. Да би прехранио породицу бавио се неко време позоришном фотографијом за Народно позориште у Београду. Када је скинута забрана да ради у новинарству (али је и даље је важила забрана за рад у листу Политика) Симић је наставио рад у Фото-агенцији „Југопрес“ (деловала под окриљем Новинске агенције „Танјуг“), па у листовима Глас и Дуга, а од 1952. је у листу Борба, као уредник фотографије. Пензионисан је 1960. године. Био је носилац Албанске споменице, и добитник неколико награда за фотографију. Био је члан Фото-секције УЛУПУС-а и Секције фото-репортера Удружења новинара Србије.

Тематске и стилске одлике дела[уреди]

Симић се превасходно бавио новинском фотографијом, фотографисањем актуелних догађаја. Остварио је и један број портрета истакнутих личности. Показивао је осетљивост за уличне призоре и анегдотске ситуације. Део његовог опуса односи се на тему Архитектура старог Београда. Његова дела (фотографије и негативске плоче) налазе се у Фототеци листа Политика, Музеју града Београда и Музеју примењене уметности у Београду.

Изложбе[уреди]

Његова дела уврштена су у критичку ретроспективу - поводом 150 година фотографије у свету: „Фотографија код Срба 1839-1989“, Галерија САНУ, Београд, 1991. Постхумно су одржане две изложбе са истим избором његових дела: „Фотографије Аце Симића“, Галерија Дома омладине, Београд, маја 1983, и „Београд Политикине младости : фотографије Аце Симића“, Београд: Хол палате „Политика“, август 2003. Иако је Симићев опус обиман, није истражен, утицајем је недовољно значајан и незапажен од струке и критике.

Оцена дела[уреди]

Фотографско дело Александар Симића на посебан начин третира своје време. Најзначајније је раздобље његовог доратног стваралаштва. Тематски разноврсни, предмети његовог интересовања били су: уличне сцене и архитектура старог Београда, портрети и групе, догађаји, друштвена, културна и спортска збивања. Симић је типичан хроничар нашег поднебља. Пред његовом камером промичу улични продавци салепа, глумци и књижевници, министри, црквени великодостојници, краљ. Затим играчи кликера и крејцарица, скрајнути људи, групе залудних шегрта... Из његових лајфовских дела зрачи непосредност, неусиљеност, лежерност уочених ликова. Он показује смисао за бизарну тематику, за огољен, често и сиров хумор, за есејистичко уобличавање догађаја. (...) За оно време био је неопростиво директан, и несумњиво оригиналан за средину која је навикла да види фотографа као тромог и удаљеног сведока. И зато је, поред осталог, у том раздобљу, и у својој фотографској врсти, - највећи.[1]

Референце[уреди]

  1. Горан Малић, „Ко је Аца Симић (кратка биографија аутора и критика изложбе)", Рефото, бр. 19 (2003), стр. 50–52.

Литература[уреди]

  • Бранибор Дебељковић, Фотографија у Србији, Библиотека Примењена уметност у Србији, 3, Београд: УЛУПУС, [б. г. = 1970], стр. 7, 10;
  • „Ин мемориам, Александар-Аца Симић“, Фото-кино ревија, бр. 2, Београд (1971), стр. 11;
  • Непотписано, Стравичан биланса рата, Ломови у српском новинарству (15), Глас јавности (Београд), (26. јул 2001). (верзија са интернета);
  • Горан Малић, Летопис српске фотографије 1839-2008. Београд : Фотограм, 2009.
  • Симо Ц. Ћирковић: Ко је ко у Недићевој Србији 1941 - 1944, ИПС медија, Београд, 2009, стр. 448,


Спољашње везе[уреди]