Алиса с оне стране огледала

Уколико сте тражили играни филм из 2016., погледајте чланак Алиса иза огледала.

Алиса с оне стране огледала
Алиса пролази кроз огледало на другу страну.
Настанак и садржај
Ориг. наслов	Through the Looking-Glass, and What Alice Found There
Аутор	Луис Керол
Илустратор	Џон Тенијел
Земља	Лондон
Језик	енглески
Жанр	фикција за децу
Издавање
Издавање	децембар 1871: Macmillan & Co.
Хронологија
Претходник	Алиса у земљи чуда

Алиса с оне стране огледала (Through the Looking-Glass, and What Alice Found There) је роман Луиса Керола, псеудонима Чарлса Латвиџа Доџсона, предавача математике на колеџу Крајст Черч, Оксфорд, објављен у децембру 1871. године. Представља наставак његовог романа Алиса у земљи чуда (1865), у којем су многи ликови били антропоморфне карте за играње. У овом другом роману, тема је шах. Као и у претходној књизи, централни лик, Алиса, улази у фантастични свет, овога пута пењући се кроз велико огледало у свет који може видети иза њега. Тамо открива да су, као у одразу, ствари обрнуте, укључујући и логику — на пример, трчање помаже да се остане у месту, удаљавање од нечега приближава му се, шаховске фигуре су живе, а ликови из дечјих песмица стварни.

Међу ликовима које Алиса сусреће су строга Црвена краљица, нежна и збуњена Бела краљица, свадљиви близанци Тралала и Тралали, груби и уображени Хампти Дампти, и љубазан, али непрактичан Бели скакач. На крају, као и у претходној књизи, након низа чудних авантура, Алиса се буди и схвата да је сањала. Као и у Алиси у земљи чуда, оригиналне илустрације урадио је Џон Тенијел. Књига садржи неколико песничких одломака, укључујући Караконџула, Морж и Тесар и баладу Белог скакача, Очи бакалара (познату и као Седећи на капији). Попут Алисе у земљи чуда, књига уводи фразе које су постале део опште културе, укључујући „сутра џем и јуче џем, али никад данас џем”, „понекад сам поверовала у чак шест немогућих ствари пре доручка”, „не-рођенданске поклоне”, кованице речи и „велико као живот, а двоструко природније”. Алиса с оне стране огледала је адаптирана за позориште и филм и преведена на многе језике. Критички осврти на књигу углавном су били позитивни, сврставајући је у ранг са претходницом или тек нешто испод ње.

Позадина и прво објављивање

Иако је до 1871. године Луис Керол под својим правим именом, Чарлс Латвиџ Доџсон, објавио неколико књига и радова, сви су били стручна дела из математике, коју је предавао на Универзитету у Оксфорду. Под својим псеудонимом објавио је Алиса у земљи чуда (1865), дело по којем је био познат широј јавности. Та књига се знатно разликовала од већине викторијанске књижевности за децу, која је често била дидактичка и моралистичка, понекад показујући верски жар и наглашавајући људску грешност. The Oxford Companion to English Literature описује Керолову књигу као „прекретнички текст нонсенса, који ослобађа децу од дидактичке фикције”. Један рецензент у време објављивања приметио је да књига „нема морал, и не учи ничему. Она је без икакве горке основе за коју неки људи сматрају да би требало да буде у темељу свих дечјих књига”. Други је написао: „Ако постоји нешто попут савршенства у дечјим причама, били бисмо у искушењу да кажемо да га је господин Керол достигао.” Књига се продала у великом броју, а у року од годину дана од објављивања, Керол је размишљао о наставку.

Алиса у земљи чуда настала је из прича које је Керол импровизовао за Алис Лидел и њене сестре, кћери својих оксфордских суседа Хенрија и Лорине Лидел. Предложени наставак имао је мање таквих извора и од самог почетка је планиран за објављивање. Када је Лорина Лидел поново остала трудна, троје деце је послато да борави код своје баке по мајци у њеној кући, Хетон Лон, у Чарлтон Кингсу, близу Челтнама, где их је Керол посетио. Изнад камина у дневној соби налазило се огромно огледало. Керолов биограф Мортон Н. Коен сугерише да је то можда инспирисало идеју о пењању на камин и проласку на другу страну огледала. Ово није потврдио Керол, као ни алтернативни извештај који наводи да је тему огледала предложила друга Алиса — Керолова рођака Алис Рејкс — која се присетила да је као дете била у његовом друштву и стајала испред великог огледала, држећи поморанџу у десној руци. Керол ју је питао у којој руци девојчица у огледалу држи поморанџу, а она је одговорила: „У левој... али да сам ја на другој страни огледала, зар поморанџа не би и даље била у мојој десној руци?”

У августу 1866. Керол је писао свом издавачу, Александеру Макмилану: „Вероватно ће проћи неко време пре него што се поново препустим папиру и штампи. Имам, међутим, плутајућу идеју да напишем неку врсту наставка Алисе.” Развијао је идеју, радећи полако и с прекидима; у фебруару 1867. рекао је Макмилану: „Надам се да ћу ускоро завршити још једну књигу о Алиси... Претпостављам да се не бисте противили да је објавите, ако икада буде завршена.” У јануару 1869. послао је Макмилану прво завршено поглавље нове књиге, привремено названо Иза огледала, а затим је провео још годину дана завршавајући остатак. Наслов књиге му је задавао потешкоће. Размишљао је да је назове Свет огледала, али Макмилан није био одушевљен. На предлог колеге са Оксфорда, Хенрија Лидона, Керол је усвојио наслов С оне стране огледала.

Илустрације

Аутопортрет Џона Тенијела

Керол је имао великих потешкоћа у проналажењу илустратора за књигу. Прво се обратио Џону Тенијелу, чији су цртежи за Алису у земљи чуда били добро прихваћени; The Pall Mall Gazette је написао: „Илустрације господина Тенијела су изнад сваке похвале. Његов зец, његово штене, његов луди шеширџија су ствари које се не заборављају.” Сарадња није била глатка; Керол је био перфекциониста и инсистирао је на детаљној контроли свих аспеката продукције својих књига. Његови издавачи, Macmillan & Co., организовали су штампање и дистрибуцију за провизију од десет посто, али је Керол плаћао све трошкове — штампање, илустрације и оглашавање — и доносио све одлуке. Тенијел није био одушевљен поновном сарадњом са Керолом; рекао је да је превише заузет као главни карикатуриста часописа Punch и одбио је понуду. Предложио је једног од својих претходника у Punch-у, Ричарда Дојла, али Керол је сматрао да он више није довољно добар. Други уметници који су разматрани, али одбијени, били су Артур Хјуз и В. С. Гилберт. Макмилан је предложио Ноела Пејтона, који је нацртао насловну страну за The Water-Babies, али је он одбио због других обавеза. На крају, Керол се по други пут обратио Тенијелу, који је невољно пристао да уради илустрације за нову књигу, али само „својим темпом”. Керол је у свом дневнику забележио: „Он сматра да је могуће, али не и вероватно, да бисмо је могли објавити до Божића 1869.”

Оса у перики

Док је књига била у фази пробног отиска, Керол је направио значајан рез од око 1.400 речи. Избачени одељак је уводио осу која носи жуту перику и укључивао је комплетну песму од пет строфа коју Керол није поново користио. Да је укључен у књигу, овај одељак би се нашао након, или на крају, осмог поглавља — поглавља које описује сусрет са Белим скакачем. Тенијел је писао Керолу:

Немојте мислити да сам бруталан, али морам рећи да ме поглавље о оси ни најмање не занима, не видим како бих то могао нацртати. Ако желите да скратите књигу, не могу а да не мислим — уз сво поштовање — да је ту ваша прилика.

Аутор је избацио одељак. Рукопис никада није пронађен, а научници су годинама безуспешно трагали за траговима изгубљеног материјала. Појавиле су се сумње да ли је икада и постојао, али је 1974. године лондонска аукцијска кућа Sotheby's понудила на продају сет пробних отисака са рукописним исправкама и напоменом која је упућивала штампара да избаци тај одељак из књиге. Поглавље је први пут објављено 1977. године у књизи од 37 страна коју је издао стручњак за Керола, Мартин Гарднер, у Њујорку за Lewis Carroll Society of North America и у Лондону за Macmillan & Co. Репродуковано је у целини у британским новинама The Sunday Telegraph тог септембра, са белешкама Коена. Иако је Тенијел рекао Керолу да је „оса у перики потпуно изван могућности уметности”, текст који је објавио The Sunday Telegraph био је праћен илустрацијама које су специјално нацртали или насликали Ралф Стедман, сер Хју Касон, Питер Блејк и Патрик Проктор.

Објављивање

Керол је 4. јануара 1871. завршио текст, а касније тог месеца је написао да га је „друга књига о Алиси коштала, мислим, више труда него прва, и требало би да буде једнака њој у сваком погледу”. Тенијел још увек није био нацртао скоро половину слика. До краја године, књига је била спремна за штампу. На насловној страни стоји датум објављивања 1872, али је Алиса с оне стране огледала била у продаји за Божић 1871. У року од неколико недеља продато је 15.000 примерака. Прво америчко издање објавила је кућа Lee and Sheppard из Бостона и Њујорка 1872. године.

Ликови

На почетку књиге, Керол укључује списак Dramatis Personae „како су распоређени пре почетка партије”. Затим даје напомене о шаховској партији коју ликови играју у причи.

	Беле фигуре			Бели пешаци			Црвени пешаци			Црвене фигуре
Тралали	♙	Тралали		Бела рада	♙	Цвет који говори		Бела рада	♟	Цвет који говори		Хампти Дампти	♟	Хампти Дампти
Једнорог	♘	Једнорог		Хајга	♙	Гласник		Тесар	♟	Тесар		Овца	♜	Овца
Острига	♙	Острига		Острига	♙	Острига		Морж	♟	Морж		Бела краљица	♛	Бела краљица
Лилa	♙	Лилa		Тиграсти љиљан	♟	Цвет који говори		Црвена краљица	♚	Црвена краљица
Бели краљ	♔	Бели краљ		Лане	♙	Лане		Ружа	♟	Цвет који говори		Црвени краљ	♝	Црвени краљ
Остарели човек	♙	Остарели човек		Острига	♙	Острига		Острига	♟	Острига		Чудовишна врана	♝	Врана
Бели скакач	♖	Бели скакач		Хата	♙	Хата		Жаба	♟	Жаба-лакај		Црвени скакач	♞	Црвени скакач
Тралала	♙	Тралала		Бела рада	♙	Цвет који говори		Бела рада	♟	Цвет који говори		Лав	♞	Лав

За остале ликове, погледајте Списак споредних ликова у серијалу о Алиси.

Радња

Алиса напредује кроз пејзаж налик на шаховску таблу, где су поља одвојена малим потоцима. Сваки пут када пређе поток и ступи на ново поље, од трећег до деветог поглавља, сусреће нове ликове у самосталној причи.

Прво поглавље: Кућа у огледалу

Снежне новембарске ноћи, Алиса седи у фотељи поред камина, играјући се са белим мачетом Пахуљицом и црним мачетом Кити. Она разговара са Кити о шаху, а затим размишља какав је свет са друге стране огледала. Пењући се на каминску полицу, додирује огледало изнад камина и, на своје изненађење, открива да може да прође кроз њега: „У следећем тренутку Алиса је прошла кроз стакло и лагано скочила у собу иза огледала.” Налази се у одразу сопственог дома и примећује књигу са поезијом из огледала, Караконџула, чије обрнуто штампано писмо може да прочита само држећи је пред огледалом. У овој соби њене шаховске фигуре су оживеле, иако су остале довољно мале да може да их подигне.

Друго поглавље: Врт живог цвећа

Излазећи из куће, Алиса улази у сунчан пролећни врт где цвеће може да говори. Неко од цвећа је прилично грубо према њој. На другом месту у врту, она среће Црвену краљицу, која је сада у људској величини, и која импресионира Алису својом способношћу да трчи невероватном брзином.

Црвена краљица објашњава да је цео крајолик распоређен у квадрате, попут огромне шаховске табле, и каже да ће Алиса постати краљица ако успе да напредује све до осмог реда на табли. Црвена краљица је оставља са саветом: „Говори француски кад не можеш да се сетиш енглеске речи за нешто... окрећи прсте напоље док ходаш... и запамти ко си!”

Треће поглавље: Инсекти из огледала

Алиса се налази као путник у возу који прескаче трећи ред и стиже директно у четврти. Она стиже у шуму где је комарац учи о инсектима из огледала, као што су лептир-хлеб и путер и коњ-мува-клацкалица. Затим комарац нестаје. Алиса пролази кроз шуму где ствари немају имена. Тамо не може да следи савет Црвене краљице („запамти ко си”) и заборавља сопствено име. Заједно са ланетом, које је такође заборавило ко је или шта је, пробија се на другу страну, где се обоје свега присећају. Лане одскакуће.

Четврто поглавље: Тралала и Тралали

Алиса сусреће Тралалу (у средини) и Тралалија (десно).

Црвени краљ сања.

Алиса прати путоказ који показује ка кући браће близанаца Тралала и Тралали, имена познатих из дечје песмице, коју она рецитује:

Тралала и Тралали Договорише се за битку; Јер Тралала рече да му је Тралали Покварио лепу нову звечку. Тада долете огромна врана, Црна као бачва катрана; Која је толико уплашила оба јунака, Да су сасвим заборавили на свађу.

Браћа инсистирају да јој Тралали сада рецитује и бирају најдужу песму коју знају: Морж и Тесар. Њених осамнаест строфа укључују:

„Дошло је време”, рече Морж, „Да причамо о много чему: О ципелама, и бродовима, и воску за печате, О купусу и краљевима, И зашто је море врело, И да ли свиње имају крила.”

Чује се бука коју Алиса погрешно сматра риком дивље звери. То је хркање Црвеног краља који спава испод оближњег дрвета. Браћа је узнемире говорећи јој да је она само измишљена фигура у сновима Црвеног краља и да ће нестати када се он пробуди. Браћа почињу да се опремају за своју битку, али их уплаши и отера „чудовишна врана”.

Пето поглавље: Вуна и вода

Алиса сусреће Хамптија Дамптија.

Алиса затим сусреће Белу краљицу, која је расејана али може да се сећа будућих догађаја пре него што су се десили: „То је ефекат живљења уназад... увек те мало заврти у почетку.” Она саветује Алису да вежба веровање у немогуће ствари: „Па, понекад сам поверовала у чак шест немогућих ствари пре доручка.”

Алиса и Бела краљица напредују на пети ред шаховске табле прелазећи заједно преко потока, али у тренутку преласка, Краљица се изненада претвара у Овцу која говори у малој радњи. Алиса се убрзо нађе на води, мучећи се да рукује веслима малог чамца; Овца је нервира вичући о „раковима” и „перу”. Након што се вратила у радњу, Алиса открива да у њој расту дрвеће поред малог потока: „Па, ово је најчуднија радња коју сам икада видела!”

Шесто поглавље: Хампти Дампти

Након што је прешла поток на шести ред, Алиса сусреће џиновског Хамптија Дамптија у облику јајета, који седи на зиду. Он слави свој не-рођендан, за који објашњава да је један од 364 дана у години када се могу добити не-рођендански поклони. Он је прилично груб према Алиси, али јој пружа преводе чудних израза из Караконџуле. У том процесу, упознаје је са концептом кованица речи: „Па, 'mimsy' је 'flimsy' и 'miserable' (слабашан и јадан)... ето ти још једне кованице.” Непосредно након што се растала од њега, он доживљава „велики пад” — „тежак тресак потресао је шуму од краја до краја”.

Седмо поглавље: Лав и једнорог

„Сви краљеви коњи и сви краљеви људи” долазе у помоћ Хамптију Дамптију, а прати их Бели краљ, заједно са Лавом и Једнорогом. Мартовски зец и Луди Шеширџија појављују се у улози гласника по имену Хајга и Хата, које Бели краљ ангажује да „долазе и одлазе”: „Један да дође, а један да оде.”

Дечја песмица о Лаву и Једнорогу завршава се речима: „Неки су им дали колач са шљивама и истерали их из града уз бубњеве.” Они почињу да једу колач са шљивама када се зачује заглушујућа бука бубњања.

Осмо поглавље: То је мој сопствени изум

Уплашена буком, Алиса прелази још један поток, стижући на седми ред и у шумовиту територију Црвеног скакача, који жели да је зароби, али јој у помоћ прискаче Бели скакач, иако непрестано пада са свог коња. Он је окорели проналазач бескорисних ствари. Пратећи Алису кроз шуму ка последњем преласку потока, он рецитује Очи бакалара (познату и као Седећи на капији), песму сопствене композиције. Керол у овом поглављу пише:

Од свих чудних ствари које је Алиса видела на свом путовању С оне стране огледала, ова је била она коју је увек најјасније памтила. Годинама касније могла је поново да призове целу сцену, као да је било јуче — благе плаве очи и љубазан осмех Скакача... залазеће сунце које му је светлуцало кроз косу и сијало на оклопу у блеску светлости који ју је потпуно заслепио... коњ који се тихо кретао, са уздицама које су му лабаво висиле на врату, пасући траву пред њеним ногама.

Девето поглавље: Краљица Алиса

Опраштајући се од Белог скакача, Алиса прелази последњи поток и аутоматски постаје краљица; златна круна се материјализује на њеној глави. Придружују јој се Бела и Црвена краљица, које једна другу позивају на забаву коју ће приредити Алиса. Обе заспе.

Алиса стиже до врата изнад којих великим словима пише „Краљица Алиса”. Улази и затиче свој банкет већ у току. За челом стола су три столице; Црвена и Бела краљица седе на две од њих; средња је празна, и Алиса седа у њу. Покушава да одржи говор захвалности својим гостима, али банкет постаје хаотичан. Вичући: „Не могу ово више да поднесем!”, Алиса скаче и зграби столњак, повлачи га, а тањири, посуђе, гости и свеће се руше на гомилу. Она криви Црвену краљицу за све:

„А што се тебе тиче”, наставила је, окрећући се бесно према Црвеној краљици, коју је сматрала узроком све невоље — али краљица више није била поред ње; изненада се смањила на величину мале лутке и сада је била на столу, весело трчећи у круг за својим шалом, који се вукао иза ње. У било ком другом тренутку, Алиса би се изненадила, али сада је била превише узбуђена да би се ичему изненадила. „Што се тебе тиче”, поновила је, хватајући малено створење баш у тренутку док је скакало преко флаше која се управо нашла на столу, „протрешћу те док не постанеш маче, баш хоћу!”

Десето поглавље: Трeшење

Алиса зграби Црвену краљицу и почиње да је тресе...

Једанаесто поглавље: Буђење и Дванаесто поглавље: Ко је сањао?

... и буди се у својој фотељи, схватајући да држи Кити, за коју закључује да је све време била Црвена краљица, док је Пахуљица била Бела краљица. Алиса се затим присећа спекулације Тралале и Тралалија да је све можда био сан Црвеног краља. „Он је био део мог сна, наравно — али онда сам и ја била део његовог сна!” Керол оставља читаоца са питањем: „Шта мислите, ко је сањао?”

Теме

Алиса с оне стране огледала надовезује се на теме језика, лингвистичких загонетки и игре речи из прве књиге. Песник В. Х. Оден је прокоментарисао да речи у Алисиним књигама „имају сопствени живот и вољу”. Керолове језичке игре пародирају некохерентност стварних институција и друштвених структура. Попут своје претходнице, књига има легалистичке елементе који показују како системи поретка могу изгледати структурирани, а ипак остати потпуно произвољни. Као у симетричној партији шаха, многи аспекти приче су пресликани или обрнути. Узрок и последица су често обрнути; на пример, Алиса може доћи до Црвене краљице само ходајући уназад. Алиса с оне стране огледала супротставља смисао бесмислу и разум лудилу. Доследнија правила у Алиси с оне стране огледала јасније приказују Алису као дете које упада у свет одраслих и способно је да прозре произвољну природу друштвених структура. Књига посвећује више пажње протоку времена и има тренутке разигране побуне против света одраслих, уз меланхолију због предстојећег краја Алисиног детињства. Почетак и крај имају теме зиме и смрти, повезане са крајем детињства.

Шах

Шаховска партија према Керолу

Потези Белих и Црвених

Док први роман о Алиси има карте за играње као тему, Алиса с оне стране огледала користи шах — многи главни ликови представљени су шаховским фигурама, а Алиса је пешак. Свет с оне стране огледала састоји се од квадратних поља одвојених потоцима, а прелазак сваког потока означава промену сцене, при чему Алиса напредује за једно поље.

На почетку књиге, Керол пружа и објашњава шаховску композицију која одговара догађајима у причи. Иако потези прате правила шаха, друга основна правила су занемарена: један играч (Бели) прави неколико узастопних потеза, а каснији шах остаје нерешен. Керол такође објашњава да одређене ставке наведене у композицији немају одговарајуће потезе фигура, већ се једноставно односе на причу, нпр. рокада три краљице, што је само „начин да се каже да су ушле у палату”.

Песме и песме

Морж и Тесар

• Увод (прелудијум): Child of the pure unclouded brow...
• Караконџула
• Тралала и Тралали
• Морж и Тесар
• Хампти Дампти
• Лав и једнорог
• Очи бакалара (балада Белог скакача, Седећи на капији)
• Успаванка Црвене краљице, Hush-a-by lady, in Alice's lap...
• To the Looking-Glass World it was Alice that Said...
• Загонетка Беле краљице, First, the fish must be caught...
• A boat beneath a sunny sky (акростих у којем почетна слова сваког стиха спелују „Alice Pleasance Liddell”, по којој је Алиса из књиге добила име).

Пародија, карикатура и кованице

Балада Белог скакача

Алиса у земљи чуда садржи неколико пародија викторијанске поезије, али у Алиси с оне стране огледала постоји само једна: балада Белог скакача, коју књижевни критичар Харолд Блум описује као „врхунску и љубавну пародију велике кризне песме Вилијама Вордсворта Resolution and Independence”. Беверли Лајон Кларк, у студији о Кероловој поезији, пише да балада такође садржи одјеке Вордсвортове песме The Thorn и песме Томаса Мура My Heart and Lute. Песма Bonny Dundee Волтера Скота је очигледно основа за To the Looking-Glass World it was Alice that Said, али Керол једноставно користи њену форму и метар, уместо да је пародира. Иако шема риме и метар песме Морж и Тесар одражавају оне из баладе Томаса Худа The Dream of Eugene Aram, Керол не пародира ову последњу; он је прокоментарисао: „Метар је уобичајен”, и рекао да није имао на уму ниједну одређену песму.

Као и у претходној књизи, неки од ликова садрже елементе стварних људи које су сестре Лидел познавале. Црвена краљица, коју Ружа описује као „једну од оних које имају девет бодљи”, заснована је на њиховој гувернанти, госпођици Прикет, коју су звале „Прикс”. Бели скакач садржи елементе самог Керола и његовог колеге са колеџа, хемичара и проналазача Аугустуса Вернона Харкорта, иако Блум такође проналази одјеке „љубазног, херојског и доброћудно лудог Дона Кихота”. У есеју из 1933. године, Шејн Лесли сугерише да је Керол у Алиси с оне стране огледала сатиризовао контроверзни Оксфордски покрет, који је тежио да Црква Енглеске приближи Католичкој цркви; Тралала представља реформаторе високе цркве, а Тралали противнике покрета из ниске цркве. У Леслијевој хипотези постоје и друге оксфордске и црквене референце: Овца, Бела краљица и Бели краљ представљају Едварда Пјузија, Џ. Х. Њумана и Бенџамина Џауета, док Бели и Црвени скакачи представљају Томаса Хакслија и Семјуела Вилберфорса, а Караконџула папство. Теолог и романописац Роналд Нокс се сложио да је папство било мета, тврдећи да је „непробојност” — једна од речи Хамптија Дамптија — била шала на рачун доктрине о папској непогрешивости.

Као и Алиса у земљи чуда, књига садржи многе фразе које су постале општепознате. Овде се убрајају: „о купусу и краљевима”, „сутра џем и јуче џем, али никад данас џем”, „понекад сам поверовала у чак шест немогућих ствари пре доручка”, „Када ја употребим реч... она значи тачно оно што ја одаберем да значи”, „не-рођендански поклони”, кованице речи, „англосаксонски ставови” и „велико као живот, а двоструко природније”.

Адаптације

Позориште и филм

Већина позоришних и филмских адаптација романа Луиса Керола концентрише се на познатију Алису у земљи чуда, иако многе од њих укључују ликове из Алисе с оне стране огледала.

Алиса с оне стране огледала је адаптирана најмање три пута за лондонско позориште. Џорџ Гросмит Млађи представио је верзију у Позоришту Ноел Кауард 1903. године. Ненси Прајс је адаптирала и представила комад у Позоришту Литл 1935. године, и поново га постављала током божићних сезона наредне три године. Глумачка постава је укључивала Фрита Банберија (Једнорог), Ернеста Бучера (Тралали), Мајкла Мартина Харвија (Бели скакач), Есмеа Персија (Хампти Дампти) и Џојс Редман (Тиграсти љиљан). Године 1954, позоришна адаптација Фелисити Даглас, Алиса с оне стране огледала, представљена је у Позоришту Шафтсбери са глумачком поставом која је укључивала Мајкла Денисона (Тралали и Хампти Дампти), Бини Хејл (Црвена краљица), Грифита Џоунса (Тралала и Црвени скакач), Керол Марш (Алиса) и Маргарет Радерфорд (Бела краљица). Филм из 2016. године под насловом Алиса иза огледала користи неке од Керолових ликова, али радња није повезана са Кероловим романом.

Радио

Прва радио верзија књиге са пуном глумачком поставом емитована је на BBC радију 1944. године, са глумцима међу којима су били Есме Перси, Лесли Френч и Ерик Матурин. Још једна радио верзија емитована је као серијал од пет делова 1948. године, са Анџелом Глин као Алисом, Дереком Макалоком као наратором и глумачком поставом која је укључивала Вивијен Чатертон (Бела краљица), Мери О’Фарел (Црвена краљица), Карлтона Хобса (Тралала и Лав), Нормана Шелија (Комарац), Марџори Вестбери (Лане) и Ричарда Гулдена (Бели скакач).

Адаптација из 1963. за BBC Radio 3 имала је глумачку поставу која је укључивала Питера Салиса (Тралали), Питера Прата (Бели краљ) и Џефрија Бејлдона (Бели скакач). Још једна адаптација од пет делова емитована је на BBC Home Service 1964. године са Прунелом Скејлс као Алисом. BBC Radio 4 је емитовао нову адаптацију у децембру 2012. године, са Џулијаном Рајнд-Татом као Керолом и Лорен Моут као Алисом, Керол Бојд (Црвена краљица), Сали Филипс (Бела краљица), Николасом Парсонсом (Хампти Дампти), Алистером Мекгауаном (Тралала и Тралали) и Џоном Роуом (Бели скакач).

Телевизија

Музичка адаптација за америчку телевизију из 1966. године имала је либрето Алберта Симонса, музику Марка Чарлапа и текст Елси Симонс. Глумачка постава је укључивала Нанет Фабреј (Бела краљица), Агнес Мурхед (Црвена краљица), Рикарда Монталбана (Бели краљ), Роберта Кута (Црвени краљ), Џимија Дурантеа (Хампти Дампти), Џека Паланса (Караконџула) и Smothers Brothers (Тралала и Тралали).

Неки ликови из Алисе с оне стране огледала појавили су се у комбинацији обе књиге на BBC телевизији 1960. године, али прва британска телевизијска адаптација Алисе с оне стране огледала била је 1973. године, са Саром Сатон (Алиса), Брендом Брус (Бела краљица), Ричардом Пирсоном (Бели краљ), Џуди Парфит (Црвена краљица), Џефријем Бејлдоном (Бели скакач) и Фредијем Џоунсом (Хампти Дампти). Телевизијска верзија из 1998. године представила је Кејт Бекинсејл (Алиса), Пенелопи Вилтон (Бела краљица), Џефрија Палмера (Бели краљ), Шинејд Филипс (Црвена краљица) и Дезмонда Барита (Хампти Дампти).

Остало

Драматизована аудио верзија, у режији Дагласа Клевердона, објављена је 1959. године у издању Argo Records. Књигу наратира Маргарета Скот, са Џејн Ашер у улози Алисе, уз Френка Данкана, Тонија Черча, Нормана Шелија и Карлтона Хобса. Књига је послужила као основа за музичке композиције. Димс Тејлор је 1919. написао оркестарску свиту у којој је сваки од пет ставова представљао по једну епизоду из романа. Алфред Рејнолдс је 1947. компоновао још једну оркестарску свиту засновану на књизи.

Преводи

Главни чланак: Преводи Алисе с оне стране огледала

Алиса с оне стране огледала је објављена на многим језицима, укључујући африканс, бенгалски, кинески, чешки, дански, холандски, француски, немачки, хебрејски, италијански, норвешки, португалски и руски. На француском, Тралала и Тралали су преведени као Bonnet-Blanc и Blanc-Bonnet, а Хампти Дампти као Gros-Coco. Коњ-мува-клацкалица постаје La Mouche-à-chevaux-de-bois. Уводни стихови Караконџуле:

Караконџула

'Twas brillig, and the slithy toves Did gyre and gimble in the wabe: All mimsy were the borogoves, And the mome raths outgrabe.

...постају на француском (у садашњем времену):

Il brilgue: les tôves lubricilleux Se gyrent en vrillant dans le guave, Enmîmés sont les gougebosqueux, Et le mômerade horsgrave.

...и на немачком, у најранијем од неколико превода:

Es brillig war. Die schlichte Toven Wirrten und wimmelten in Waben; Und aller-mümsige Burggoven Die mohmen Rath' ausgraben...

Пријем и наслеђе

Пријем

Критички одговор је био изузетно позитиван. The Pall Mall Gazette је издвојио Караконџулу: „оно што нас највише одушевљава је строфа којом балада почиње и завршава. Нешто дирљивије од тих стихова ретко срећемо у поезији нашег доба. Једном примљени у памћење, они ће заувек задржати место тамо.” Што се тиче књиге у целини, лист је оценио да је „скоро на нивоу своје претходнице... нема много разлике међу њима”. Тенијел је такође похваљен: „Они који се сећају његове слике осмеха Чеширског мачора — не мачора, већ осмеха — наћи ће сличан приказ његове вештине у дрворезу који представља Алису док нестаје кроз огледало.” The Illustrated London News је сматрао да је књига „једнако богата хумористичним хировима фантазије, једнако смешна у својим чудним догађајима, као и вољена због свог пријатног духа и грациозног стила као и њена претходница”:

Хампти Дампти и онај нераздвојни пар близанаца по имену Тралала и Тралали су неодољиво комични, као и Лав и Једнорог који се боре за круну. За цртеже господина Тенијела, једва да је потребно рећи, толико су добри да би се овај мали том вредело купити само због њих.

The Examiner је сматрао да наставак „није баш тако добар као оригинал, али је сасвим довољно добар да одушеви сваког разумног читаоца било ког узраста”. Похвалио је „духовитост и хумор које сва деца могу да цене, а одрасли би требало подједнако да уживају”. The Times је написао:

Нонсенс готово достиже онај из претходнице, и далеко је шармантнији од половине литературе која се купује и продаје као озбиљан смисао. Чари лежи у томе што одговара свом имену — у њему дословно нема смисла, нема скривеног морала, нема прикривене сатире, нема значења, колико смо ми разумели, било какве врсте... то је истовремено најлакши и најсјајнији, и најпотпунији нонсенс.

Рецензент у њујоршким новинама, The Independent, написао је: „не знамо већу похвалу од тога да кажемо да је равна оној шармантној дечјој књизи Алисине авантуре у земљи чуда... Луис Керол је успео да својим књигама да чистоту, деликатност и апсолутну прилагођеност дечјим потребама које су изузетне. Тенијелове илустрације су такође изврсно нацртане.”

Међу новијим коментарима о књизи, Данијел Хан у The Oxford Companion to Children's Literature (2015) пише да сентименталност игра већу улогу у Алиси с оне стране огледала него у Алиси у земљи чуда. Он наводи Алисин сусрет са Ланетом у шуми и опис њеног брања мирисне трске док је у чамцу Овце. По Хановом мишљењу, Алисин опроштај од Белог скакача има емотивне призвуке за које се често сматра да представљају Керолов растанак са Алис Лидел док она одраста. Хан такође коментарише нивое претњи насиљем у књизи. Караконџула уноси ноту стварног ужаса, а постоји и честа претња смрћу или нестанком. Остриге у Моржу и Тесару су све поједене, упркос — или можда због — своје дечје невиности, а Алиса се плаши да ће нестати ако је у сну Црвеног краља и он се пробуди.

Наслеђе

Иако су многи каснији писци, укључујући Џин Ингелоу, Кристину Росети, Чарлса Е. Карила и Е. Ф. Бенсона, покушали да следе Керолов пример, Алиса с оне стране огледала, за разлику од Алисе у земљи чуда, ретко је препознатљив утицај. Лоренс Дарел се ослања на Караконџулу у својој збирци комичних кратких прича Sauve qui peut (1966): „Можеш, дођавола, да узмеш сто редова, Давбаскет... Убудуће не смем бити тако проклети Борогов.” Даглас Адамс, у својој серији Аутостоперски водич кроз галаксију, позајмљује од Беле краљице: „Ако си јутрос урадио шест немогућих ствари, зашто то не би заокружио доручком у Миливејзу, ресторану на крају универзума?” Адамсов лик, господин Просер, дели Алисину забринутост да је само измишљотина у нечијем сну: „Осећао је да је цео његов живот нека врста сна и понекад се питао чији је и да ли уживају у њему.” Бестелесни тихи глас разговара са Адамсовим Зафодом Библброксом на сличан начин као што комарац у Алиси с оне стране огледала тихо говори у Алисино уво.

Ангус Вилсон је искористио Алису с оне стране огледала за наслов свог романа из 1956. године, Anglo-Saxon Attitudes, али иначе његова књига нема никакве везе са Кероловом причом. Још један наслов извучен из Керолове књиге је хипотеза Црвене краљице, изведена из њених речи Алиси: „Потребно је сво трчање које можеш да урадиш да би остала на истом месту. Ако желиш да стигнеш негде другде, мораш трчати барем двапут брже од тога!” — да би опстала, врста мора да еволуира довољно брзо да се супротстави еволуционим променама у еколошки конкурентним врстама. The Oxford Companion to Children's Literature наводи књиге о Алиси (не конкретно другу) као важан утицај на Чаробњак из Оза (1900) Л. Френка Баума, и коментарише: The Phantom Tollbooth (1961) Нортона Џастера „природније дочарава стил Алисе него већина других имитација (иако, према Џастеру, он никада није читао Алису у време када ју је писао)”.

Литература

• Adams, Douglas (1979). The Hitch-Hiker's Guide to the Galaxy [Аутостоперски водич кроз галаксију]. London: Pan Books. ISBN 0-330-25864-8. 
• Amor, Anne Clark (1979). Lewis Carroll: A Biography [Луис Керол: Биографија]. London: Dent. ISBN 0-460-04302-1. 
• Bakewell, Michael (1996). Lewis Carroll: A Biography [Луис Керол: Биографија]. London: Heinemann. ISBN 0-434-04579-9. 
• Batey, Mavis (1980). Alice's Adventures in Oxford [Алисине авантуре у Оксфорду]. London: Pitkin. ISBN 978-0-85372-295-3. OCLC 1193354915. 
• Batey, Mavis (1991). The Adventures of Alice: The Story Behind the Stories Lewis Carroll Told [Авантуре Алисе: Прича иза прича које је Луис Керол испричао]. London: Macmillan. ISBN 0-333-56408-1. 
• Bloom, Harold (1987). „Introduction” [Увод]. Ур.: Bloom, Harold. Lewis Carroll [Луис Керол]. New York: Chelsea House. ISBN 0-87754-689-4. 
• Bolch, Judith (2010). „Alice's Adventures in Wonderland” [Алисине авантуре у Земљи чуда]. Masterplots [Главни заплети]. 1 (fourth изд.). Pasadena: Salem Press. ISBN 978-0-89356-085-0. 
• Carroll, Lewis (1998). „Through the Looking-Glass” [С оне стране огледала]. Alice: A Special Centenary Edition [Алиса: Посебно стогодишње издање]. London: Macmillan. ISBN 0-333-72272-8. 
• Carroll, Lewis (2003). Alice's Adventures in Wonderland [Алисине авантуре у Земљи чуда]. London: Penguin. ISBN 978-0-14-143976-1. 
• Clark, Beverly Lyon (1987). „Carroll's Well-Versed Narrative” [Керолова добро римована нарација]. Ур.: Bloom, Harold. Lewis Carroll [Луис Керол]. New York: Chelsea House. ISBN 0-87754-689-4. 
• Cohen, Morton N. (2015). Lewis Carroll: A Biography [Луис Керол: Биографија]. London: Macmillan. ISBN 978-1-4472-8613-4. 
• Cohen, Morton N.; Gandolfo, Anita (1987). Lewis Carroll and the House of Macmillan [Луис Керол и кућа Макмилан]. Cambridge: Cambridge University Press. ISBN 0-521-25602-X. 
• Durrell, Lawrence (1966). „Taking the Consequences” [Сношење последица]. Sauve qui peut. London: Faber. ISBN 0-571-09224-1. 
• Elwyn Jones, Jo; Gladstone, J. Francis (1998). The Alice Companion: A Guide to Lewis Carroll's Alice Books [Алисин пратилац: Водич кроз књиге о Алиси Луиса Керола]. New York: New York University Press. ISBN 0-8147-4245-9. 
• Fowler, H. W. (1926). A Dictionary of Modern English Usage [Речник модерне енглеске употребе]. Oxford: Oxford University Press. OCLC 1414849200. 
• Gardner, Martin; Burstein, Mark, ур. (2015). The Annotated Alice [Анотирана Алиса] (150th Anniversary изд.). New York: W. W. Norton. ISBN 978-0-393-24543-1. 
• Gaye, Freda, ур. (1967). Who's Who in the Theatre [Ко је ко у позоришту] (fourteenth изд.). London: Sir Isaac Pitman and Sons. OCLC 5997224. 
• Hahn, Daniel, ур. (2015). The Oxford Companion to Children's Literature [Оксфордски пратилац дечје књижевности] (second изд.). Oxford and New York: Oxford University Press. ISBN 978-0-19-969514-0. 
• Knowles, Elizabeth, ур. (2004). The Oxford Dictionary of Quotations [Оксфордски речник цитата] (fourth изд.). Oxford and New York: Oxford University Press. ISBN 0-19-860720-2. 
• Knox, Ronald (1959). In Three Tongues [На три језика]. London: Chapman and Hall. OCLC 1150037202. 
• Lancelyn Green, Roger (1998). Notes to Through the Looking-Glass [Белешке уз Алису с оне стране огледала]. Oxford: Oxford University Press. ISBN 0-19-283374-X. 
• Leslie, Shane (1971). „Lewis Carroll and the Oxford Movement” [Луис Керол и Оксфордски покрет]. Ур.: Phillips, Robert S.. Aspects of Alice. New York: Vanguard Press. ISBN 978-0-8149-0700-9. OCLC 1319183432. 
• Mitford, Nancy, ур. (1957). Noblesse Oblige: An Enquiry Into the Identifiable Characteristics of the English Aristocracy [Noblesse Oblige: Истрага о препознатљивим карактеристикама енглеске аристократије]. London: Hamish Hamilton. OCLC 1828447. 
• Muir, Percy (1954). English Children's Books 1600–1900 [Енглеске дечје књиге 1600–1900]. London: Batsford. OCLC 1244716233. 
• Norwich, John Julius (1982). Christmas Crackers [Божићни крекери]. London: Penguin. ISBN 0-14-006052-9. 
• Parker, John, ур. (1936). Who's Who in the Theatre [Ко је ко у позоришту] (eighth изд.). London: Sir Isaac Pitman and Sons. OCLC 655107788. 
• Price, R. G. G. (1957). A History of Punch [Историја Панча]. London: Collins. OCLC 1444144. 
• Sarzano, Frances (1948). Sir John Tenniel [Сер Џон Тенијел]. London: Art and Technics. OCLC 945160. 
• Stanfield, Sarah (март 2020). . „The Hitch-Hiker's Guide to Wonderland: Douglas Adams and Lewis Carroll” [Аутостоперски водич кроз Земљу чуда: Даглас Адамс и Луис Керол]. The Carrollian. ISSN 1462-6519. CS1 одржавање: Формат датума (веза)
• Stedman, Jane W. (1996). W. S. Gilbert, A Classic Victorian & His Theatre [В. С. Гилберт, класични викторијанац и његово позориште]. Oxford and New York: Oxford University Press. ISBN 978-0-19-816174-5. 
• Weaver, Warren (1964). Alice in Many Tongues [Алиса на многим језицима]. Madison: University of Wisconsin Press. OCLC 1145784122. 

Спољашње везе

• Каталог илустрованих издања Алисиних књига од 1899. до 2009. године
• Веб-сајт поводом 150. годишњице

Онлајн текстови

• [ Works by Алиса с оне стране огледала in eBook form] на сајту Standard Ebooks
• Алиса с оне стране огледала на пројекту Гутенберг
• Алиса с оне стране огледала public domain audiobook at LibriVox