Асандер (босфорски краљ)

С Википедије, слободне енциклопедије
Асандер
Gold coin of Asander as King of the Bosporan Kingdom.jpg
Датум рођења110. пне.
Датум смрти37. п. н. е.
ПретходникФарнак II
НаследникАспург

Асандер (грч. Ασανδρоς Φιλοκαισαρ Φιλορωμαιος, 110-17. п. н. е.) - првобитно босфорски гувернер бофорског понтског цара Фарнака II-77, касније цар Босфорског краљевства.

Биографија[уреди | уреди извор]

Асандер, бофорски гувернер понтског краља Фарнака II, сина Митридата VI Понтског, 47. пне., након његовог пораза у рату са Римом, издао га је и прогласио се архонтом, а касније и краљем Босфора. У даљим грађанским сукобима, Асандер је убио Фарнака, који је покушавао да се учврсти на Босфору. [1].

Легитимизација краљевске власти[уреди | уреди извор]

Легитимност Асандерове владавине због убиства Фарнака била је упитна и могла је изазвати неслагање у Риму. Да би ојачао свој статус, Асандер се оженио Динамидом, Фарнаковом ћерком, чиме је обезбедио сукцесију власти, подршку локалног становништва и могућност да се обрати Риму да потврди своју моћ [2].

Владавина[уреди | уреди извор]

Асандер је имао тешке односе са Римом и чак се борио са Митридатом из Пергама, штићеником Јулија Цезара на бофорском престолу. Стабилност је дошла тек под царем Октавијаном Августом. Између 27. и 17. године п.н.е. Рим је коначно признао Асандра за краља Босфора[3].

Као моћан владар, Асандер је на крају свог живота пао у депресију и умро у 93. години, уноривши себе глађу. После његове смрти уследило је период нестабилности, које се завршило доласком на власт његовог сина Аспурга.

Извори[уреди | уреди извор]

  1. ^ Appian z Aleksandrii Historia rzymska, t. I (ks. XII. Wojny z Mitrydatesem, rozdz. 120—121), przekł., oprac. i wstęp L. Piotrowicz, Ossolineum & Wydawnictwo PAN, Wrocław 1957.
  2. ^ Дион Кассий|Kasjusz Dion Historia rzymska: księgi 41-50 (ks. XLII, rozdz. 46-48), wstęp, przekł. i kom. I. Ptaszek, WBP w Krakowie, Kraków 2008, ISBN 978-83-60100-23-3.
  3. ^ Вилькен, Ульрих|Ulrich Wilcken Asandros 4. // Paulys Realencyclopädie der classischen Altertumswissenschaft (RE). Band II,2, Stuttgart 1896, Sp. 1517.