Асирски законик
Асирски законик (тзв. Средњоасирски законик; Коментар о правима и дужностима жена – прва група закона) представља збирку закона Средњег асирског царства, донет за време чувеног владара Тиглат-Паласара I, око 1075 године п. н. е. Потиче из града Асура у северном Месопотамији, такође писан на акадском језику. Чине га 40 таблица, које су у мањој или већој мери очуване кроз фрагменте, те на основу тога, данас је сачувано око 79 чланова законика, мада није познато колико их је законик тачно садржао. Проналазак Асирског законика у 20. веку, (1903-1914. год.), приписује се Немачком оријенталном друштву.
Данас се остатак Асирског законика чува у Берлниском музеју древног Блиског истока.
Садржај Асирског законика[уреди | уреди извор]
Почетне норме Асирског законика односе се на богохуљење, као и одредбе о крађи коју почини жена.
(Члан 1): Ако жена, било да је човекова супруга или човекова ћерка, уђе у храм и украде нешто из светилишта у храму и било да је то нађено код ње или су они доказали оптужбе против ње и прогласи је кривом, (они ће се обратити (?) пророчишту (?), они ће саслушати божју реч, они ће се понети према њој како их божанство упути.
(Члан 7): Ако жена дигне руку на мушкарца и они докажу оптужбу против ње, она нека плати 1800 шекела олова, они ће јој ударити 20 удараца шибом.
Следећа група норми односи се на положај жене и њен однос према мужу, али о норме које регулишу како дело силовања, тако и полног морала (превара), уз присутност божјег суда као ирационалног доказног средства.
(Члан 12): Ако човекова супруга буде пролазила главним шеталиштем и буде ли је човек напаствовао и буде ли јој рекао: „Ја желим да те обљубим“ – она да не пристане, него нека се брани; буде ли је он силом надјачао и силовао – било да су га затекли на жени или су сведоци касније потврдили оптужбе против њега да је силовао жену – они ће убити човека; за жену нема казне.
Следе низ одредба које говоре о кажњавању жена у случају одласка из куће (уколико жена преноћи три или четири ноћи ван куће свог мужа, он има право да је „унакази“ и не прихвати назад). Већи део законика је посвећен брачном праву, те се сусрећу норме о миразу (širkišu), који жена носи у кућу свога мужа, а који припада синовима жене. Члан 31. Асирског законика говори о сорорату. Асирци су, по смрти своје жене, могли да се ожене својом свастиком.
(Члан 31): Ако је човек донео брачни поклон (zuballu) у кућу свога таста, и мада је његова супруга умрла ту су остале кћери његовог таста, ако он тако жели, он же се оженити са ћерком свог таста наместо своје преминуле супруге. Или, ако тако хоће, он ће узети натраг сребро које је дао; они му неће вратити жито, овце, или ма шта јестиво; он ће примити само сребро.
Асирски законик је доста пажње посвећивао и удовицама и њиховом положају у друшту, али и у праву. Удовица је ретко наслеђивала имовину свога мужа, уколико није имала синове, или таста који ће наследити. У случају смрти мужа, жена је имала потпуно право да остане у једној од кућа њених синова, по њеном избору, који је дужан да је издржава (храни, облачи). Међутим, већу пажњу изазива чињеница да је жена могла, уколико јој је муж ратни заробљеник, да по протоку од две године, слободно се преуда, јер се тада сматрада удовицом. У случају, да јој се претходни муж врати, он је имао право да врати назад своју жену, али он неће имати право на синове које је жена родила другом супругу.
Предвиђене су и норме којима се забрањује бављење враџбина, а жена која би то чинила или уколико би се доказале оптужбе против ње, следила је смртна казна.
Мушкарци су у оквиру Асирског законика добијали одређена облашћења која до тада нису изричито имали, као што је брутално телесно кажњавање своје жене.
(Члан 59): Поврх казни предвиђених за (човекову супругу), које су (наведене) у таблици, човек може некажњено да (бичује) своју супругу, да јој чупа косу, да јој унакази уши или да је удара.
Чланом 59 прекида се низ реконстуисаних чланова, јер недостаје поломљени део таблице, неутврђене величине.
Санкције[уреди | уреди извор]
Санкције у оквиру Асирског законика подразумевале су пре свега казне телесног сакађења, али и у одређеној мери заступљеност примитивног кажњавања у виду талиона (чак и за нека кривична дела, попут силовања).
Литература[уреди | уреди извор]
- Аврамовић С., Станимировић В., Упоредна правна традиција, Правни факултет Универзитета у Београду. 2011. ISBN 978-86-7630-640-4.
- Станимировић В., Хрестоматија за упоредну правну традицију, Правни факултет Универзитета у Београду. 2016. ISBN 978-86-7630-655-8.