Шогун
 | |
Царска породица Цар Тено | |
| Дворске титуле Кампаку Сешо Даиџо даиџин Удаиџин Садаиџин | |
| Војничке титуле Шогун Сеито Шогун Чинџуфу Шогун Шикен Канреи | |
| Провинцијско племство Кокуши Шуго Даимјо | |
| Ситно племство Кокуџин Џито Хатамото | |
Шогун (јап. 将軍, војни командир или генерал) је био носилац војне власти у Јапану за вријеме шогуната, од 1192. до 1867. године. У овом периоду шогуни су де факто владали земљом, иако су их постављали цареви.[1] Сличне титуле мањег значаја биле су Сеито Шогун и Чинџуфу Шогун.
Дефиниција
[уреди | уреди извор]Војни заповедници (794-1185)
[уреди | уреди извор]Ова титула први пут је употребљена 794. године, када је цар Канму именовао Отомо Отамаро-а за првог Сеи-и-Таи-Шогуна (Генерал који покорава варваре) у рату против Емишија на северној граници. Ово је било привремено војно звање, намењено за један војни поход.[2]
Владајући шогуни (1192-1868)
[уреди | уреди извор]
Савремени еквивалент појму шогун је генералисимус. Иако је изворно значење појма шогун „генерал“, оно је у ствари краћа верзија пуне титуле sei-i taishōgun (јап. 征夷大将軍), владајућег појединца у различитом периоду историје Јапана. Посљедњи шогун је био Токугава Јошинобу који се одрекао своје функције за вријеме Меиџи обнове 1867. године.[3]
Шогунова канцеларија или управа се називала шогунат, у Јапану позната као бакуфу (јап. 幕府), чије је изворно значење кућа генерала, а касније лична влада под шогуном.[4] Шатор је симболизовао команданта на терену, али је и давало значење да та влада треба да буде привремена. Званичници шогуна су колективно називани бакуфу и били су они који спроводе стварне дужности администрације док царски суд задржао само номиналну власт.[5] У том контексту, функција шогуна је била еквивалент вицекраљу или генерал-гувернеру, иако су шогуни имали много већу власт него што су обично имали генерал-гувернери.
Сеито Шогун
[уреди | уреди извор]Сеито Шогун, дословно Генерал за покоравање Истока, била је титула главног војног заповедника на североисточној граници Јапана према Емишима. Ову титулу доделио је цар Канму 784. године дворском племићу Отомо Јакамоћију, који је умро 786. не постигавши победу.[6] Ову титулу је последњи пут доделио цар Го-Даиго каснијем шогуну Ашикага Такауџију 1335. године.
Чинџуфу Шогун
[уреди | уреди извор]Чинџуфу Шогун, дословно Генерал централне мировне команде био је заповедник царских трупа на северној граници према Емишима, у провинцији Муцу.[7]
Види још
[уреди | уреди извор]- Шогунат Камакура (1192-1333)
- Шогунат Ашикага (1336-1573)
- Шогунат Токугава (1603-1867)
Референце
[уреди | уреди извор]- ^ „Shogun”. Encyclopaedia Britannica. Приступљено 19. 11. 2014.
- ^ Сансом 2023, стр. 171.
- ^ „Shogun”. The World Book Encyclopedia. 17. World Book. 1992. стр. 432—433. ISBN 978-0-7166-0092-3.
- ^ Totman, Conrad (1966). . „Political Succession in The Tokugawa Bakufu: Abe Masahiro's Rise to Power, 1843–1845”. Harvard Journal of Asiatic Studies. 26: 102—124. JSTOR 2718461. doi:10.2307/2718461.
- ^ Beasley, William G (1955). Select Documents on Japanese Foreign Policy, 1853–1868,. стр. 321..
- ^ Сансом 2023, стр. 169.
- ^ Конлан 2022, стр. 13.
Литература
[уреди | уреди извор]- Сансом, Џорџ (2023). Кратка историја Јапана. Превод: Соња, Вишњић Живковић. Београд: Кокоро. стр. 160—220. ISBN 978-86-89057-92-8.
- Conlan, Thomas Donald (2022). Samurai and the warrior culture of Japan, 471-1877: a source book. Indianapolis (Ind.): Hackett Publishing Company, Inc. стр. 12—17. ISBN 978-1-64792-056-2.
| Међународне | |
|---|---|
| Државне | |
| Остале | |
