Јапански језик

Из Википедије, слободне енциклопедије


јапански језик
日本語Nihongo
日本語 (јапански језик)
Изговор [nʲihoŋɡo]
Говори се у  Јапан
 Сједињене Државе (нарочито Хаваји)
 Бразил
 Палау
Број говорника
матерњи: 130 милиона[1] (недостаје датум)
Јапански језици
  • јапански језик
јапанским писмом
Званични статус
Службени језик у
 Јапан
 Палау (Ангаур)
Регулише Јапанска влада води рачуна о томе
Језички кодови
ISO 639-1 ja
ISO 639-2 jpn
ISO 639-3 jpn

Јапански језик (日本語, нихонго) је национални језик Јапанa. Говори га око 125 милиона људи, првенствено у Јапану где га као свој матерњи говори 99% популације, такође и као се и као језик мањина незванично говори у Јужној Кореји, Кини као и у САД, Бразилу, Перуу и Аустралији.

Заступљеност јапанског језика у свету[уреди]

Међу јапанским емигрантским заједницама од којих је највећа у Бразилу са између 1,4 и 1,5 милиона становника јапанског порекла (према бразилским званичним подацима ИБГЕ). У САД-у живи више од 1,2 милиона Јапанаца. Приближно 12% становника Хаваја говори јапански као матерњи језик; у 2008. години проценат је износио 12,6% популације пореклом из Јапана. Јапанских емиграната такође има у Перуу, Аргентини, Аустралији (посебно у источним деловима земље), Канади, САД-у (значајан број у Калифорнији) и на Филипинима.

Јапански као страни језик говори се и учи широм света, првенствено у земљама Азије. Пре и након Другог светског рата, због јапанске анексије Тајвана и Кореје, као и због делимичне окупације Кине, Филипина и разних пацифичких острва, локално становништво тих држава учило је јапански језик као језик царевине. Као резултат тога, многи старији држављани тих земаља говоре јапански као страни језик.

Данас је јапански језик привлачан широм света пре свега због савремене јапанске поп културе, кинематографије, музике и стрипова.

Јапанско писмо[уреди]

Иако не потиче од кинеског, јапански језик користи кинеско писмо. Састоји се од три писма, а то су канђи, хирагана и катакана. За разлику од српског језика у коме су ћирилица и латиница међусобно заменљива писма, ова три писма се користе комбиновано према строгим правилима и функцијама које су им додељене у реченици. За више детаља погледати чланак јапанско писмо. У основну писменост спада познавање слоговних писама катакане и хирагане (које броје по 48 слова), као и познавање 2136 карактера (Канђи) пореклом из Кине, који су прописани програмом Министарства школства. Листа кинеских карактера тзв. ђоојоо канђи према званичним подацима из 2015. године броји 2136 карактера који се уче током целог школовања. Процењује се да се у свакодневној употреби користи 2000 карактера, док професори са универзитета и интелектуалци користе око 5000 карактера.

Традиционалан смер писања је с десна на лево и одозго на доле. Данас се користи у књигама и новинама, али је заступљен и смер с лева на десно, одозго на доле, поготово у новије време од експанзије технологије и рачунара.

Порекло јапанског језика[уреди]

Има више претпоставки о пореклу јапанског језика. Званични став је да је јапански језик изолат, што значи да по језичкој сродности не припада ни једној језичкој породици. Међутим, према граматичким особеностима неки лингвисти га сврставају у алтајске језике (тунгуски, монголски, туркијски језици), повезује се и са индонежанским језиком, уочене су сличности и са корејским, док га други доводе у везу и са језиком староседелаца јапанских острва Аину.

Историја јапанског језика[уреди]

У праисторијско доба јапанског језика узима се други век пре нове ере сматра се да су јапански и рјукјуан језик донели досељеници из континенталне Азије или са Пацифичких острва. Много се мало зна о језику из овог доба.

Старо-јапански период у ком се ширио Будизам, преко кога је донет кинески систем писања у Јапану. Најстарији писани текстови пронађени у Јапану записани на класичном кинеском писмом, али је требало да се читају као јапански. Најстарији међу њима су Кођики и Манјошу[2] датирају из раног 8. века. Касније, у 9. веку измишљено је кана писмо (хирагана и катакана), које је заменило улогу манјогане, коришћња кинеских карактера за изговор јапанског језика.

У Хеиан периоду у 11. веку настао је чувено дело Приче о Генђију, које се сматра првим романом икада написаним, написала га је жена под књижевним псеудонимом Мурасаки Шикибу. У Модерно доба јапански језик је почео да се стандардизује и то у граду Едо (сада Токију) који је од тога доба постао највећи град у Јапану. Касније у време Меиђи рестаурације (1868), отварањем Јапана према западу, у јапански језик су почеле да долазе стране речи и из других крајева света. Посебно велики број речи долази из енглеског после 1945. године. Јапански језик какав данас познајемо стандардизован је после Другог светског рата.

Важније особине јапанске граматике[уреди]

Јапански језик према језичкој типологији спада у групу аглутинативних језика, што значи да познаје граматичке наставке и има развијену морфологију. Основна структура реченице је субјекат – објекат – предикат, где предикат често буде на крају реченице, што је супротно редоследу који користе индо-европски језици. Јапански језик специфичан је по граматикализованим нивоима учтивости, па је нормално да постоје префикси за учтивост, посебне граматичке конструкције, чак и посебан вокабулар.

Види још[уреди]

Референце[уреди]

  1. (енглески) „Јапански”. Језици света. Приступљено 29. 2. 2008. 
  2. https://en.wikipedia.org/wiki/Man%27y%C5%8Dsh%C5%AB. 

Литература[уреди]

  • Bloch, Bernard (1946). Studies in colloquial Japanese I: Inflection. Journal of the American Oriental Society, 66. pp. 97–130.
  • Bloch, Bernard (1946). Studies in colloquial Japanese II: Syntax. Language, 22. pp. 200–248.
  • Chafe, William L. . Giveness, contrastiveness, definiteness, subjects, topics, and point of view. In C. Li (Ed.) (1976). Subject and topic. (pp. 25-56). New York: Academic Press. ISBN 0-12-447350-4. 
  • Dalby, Andrew (2004). „Japanese”. Dictionary of Languages: the Definitive Reference to More than 400 Languages. New York: Columbia University Press. ISBN 978-0-231-11568-1. 
  • Frellesvig, Bjarke (2010). A history of the Japanese language. Cambridge: Cambridge University Press. ISBN 978-0-521-65320-6. 
  • Kuno, Susumu (1973). The structure of the Japanese language. Cambridge, MA: MIT Press. ISBN 0-262-11049-0. 
  • Kuno, Susumu. . "Subject, theme, and the speaker's empathy: A re-examination of relativization phenomena," in Charles N. Li (Ed.) (1976). Subject and topic. (pp. 417-444). New York: Academic Press. ISBN 0-12-447350-4. 
  • Martin, Samuel E. (1975). A reference grammar of Japanese. New Haven: Yale University Press. ISBN 0-300-01813-4. 
  • McClain, Yoko Matsuoka. (1981). Handbook of modern Japanese grammar:. 口語日本文法便覧 [Kōgo Nihon bumpō]. Tokyo: Hokuseido Press. ISBN 4-590-00570-0. ;. ISBN 0-89346-149-0.
  • Miller, Roy (1967). The Japanese language. Chicago: University of Chicago Press.
  • Miller, Roy (1980). Origins of the Japanese language: Lectures in Japan during the academic year, 1977–78. Seattle: University of Washington Press. ISBN 0-295-95766-2. 
  • Mizutani, Osamu & Mizutani, Nobuko (1987). How to be polite in Japanese:. 日本語の敬語 [Nihongo no keigo]. Tokyo: The Japan Times. ISBN 4-7890-0338-8. 
  • Shibatani, Masayoshi (1990). „Japanese”. Ур.: Comrie, B. The major languages of east and south-east Asia. London: Routledge. ISBN 0-415-04739-0. 
  • Shibatani, Masayoshi (1990). The languages of Japan. Cambridge: Cambridge University Press. ISBN 0-521-36070-6 (hbk); ISBN 0-521-36918-5 (pbk). 
  • Shibamoto, Janet S. (1985). Japanese women's language. New York: Academic Press. ISBN 0-12-640030-X.  Graduate Level
  • Tsujimura, Natsuko (1996). An introduction to Japanese linguistics. Cambridge, MA: Blackwell Publishers. ISBN 0-631-19855-5 (hbk); ISBN 0-631-19856-3 (pbk). 
  • Tsujimura, Natsuko (Ed.) (1999). The handbook of Japanese linguistics. Malden, MA: Blackwell Publishers. ISBN 0-631-20504-7. Readings/Anthologies

Спољашње везе[уреди]