Пређи на садржај

Баритон

С Википедије, слободне енциклопедије

Баритон је тип мушког гласа који се налази између баса и тенора. Он је најчешћи мушки глас.[1] Оригинално са Грчког βαρυτονος, значи дубоко (или тешко) звучна музика за овај глас обично писана у распону од другог Ф испод малог C до Ф изнад средњег C (тј. Ф2-Ф4) у оперској музици, иако може бити проширен у било који крај. Он је једна октава ниже мецо-сопран вокалног ранга код жена и неких мушкараца.

Појам баритон је први пут употребљен у петнаестом веку, у време петогласја и шестогласја, када је страрданизовано четворогласје, баритонова деоница је исуштена, па су певачи с урођеним баритоном били приморани да се приклоне или басу или тенору.[1]

Спољашње везе

[уреди | уреди извор]

Референце

[уреди | уреди извор]
  1. ^ а б Мишић, Милан, ур. (2005). Енциклопедија Британика. А-Б. Београд: Народна књига : Политика. стр. 108. ISBN 86-331-2075-5.