Бугарско царство

С Википедије, слободне енциклопедије
Карта Бугарске за вријеме Пресијама и Бориса, средина 9. вијека.
Карта Бугарске за вријеме Јована Асена II, 13. вијек.

У средњовјековној историји Европе, статус Бугарске као Бугарског царства (буг. Българско царство), одвијао се у два различита периода: између 7. и 11. вијека и поново између 12. и 19. вијека. Два „Бугарска царства” се не третирају као одвојене цјелине, већ као једна држава обновљена након периода византијске власти над територијом.

Прво бугарско царство[уреди | уреди извор]

Главни чланак: Прво бугарско царство
Канасубиги Омуртаг.

Недуго након словенског продора, Мезија је поново нападнута, а овога пута напад су водили Бугари под каном Аспарухом.[1] Хорда је била остатак старе Велике Бугарске, бивше племенске конфедерације која се налазила сјеверно од Црног мора, простору који је данас дио Украјине и Русије. Аспарух је напао византијске територије у Мезији и покорио тамошња словенска племена 680. године.[2]

Мировни уговор са Византијом је потписан 681, којим је обиљежено оснивање Првог бугарског царства на територији сјеверно и јужно од доњег тока Дунава као савеза између владајућих Бугара и бројних Словена у тој области. Мањински Бугари образовали су уско повезани владајућу касту.[3] Сматра се да је држава постојала између 681.[4][5][6] и 1018. године, када је Византија потчинила упркос жестоком отпору цара Самуила.

Тервел, Аспарухов син, био је кан почетком 8. вијека. Цар Јустинијан II га је 705. именовао цезаром, што значи да је био први странац који је добио ову титулу.[7] Тервел је одиграо важну улогу у побједи над Арапима током опсаде Константинопоља 717—718. Током Крумове владавине почетком 9. вијека, бугарска територија се удвостручила, ширећи се од средњег Дунава до Дњепра и од Одрина до планинског вијенца Татре. Његова способна и енергична владавина донијела је у Бугарску ред и закон и развила основе државног уређења.[8][9]

Бугарска је постепено достигла свој културни и територијални апогеј у 9. и почетком 10. вијека под кнезом Борисом I и царем Симеоном I, када је рана христијанизација 864. омогућила да се развије у културно и књижевно средиште словенске Европе, као и једна од највећих држава у Европи, па се тај период сматра златним добом средњовјековне бугарске културе. Најважнији догађаји били су развиј ћирилице у Преславској књижевној школи, која је проглашена званичном 893. године, и успостављање литургије на старословенском језику, који је био познат још и као старобугарски.[10][11][12]

Пријестоницу Преслав заузела је Кијевска Русија 971. године. Првог бугарско царство је престало да постоји 1018, а сама Бугарска је постала византијска провинција.[13]

Друго бугарско царство[уреди | уреди извор]

Главни чланак: Друго бугарско царство
Цар Јован Александар (1331—1371)
Грб Бугарске

Средњовјековна бугарска држава је обновљена као Друго бугарско царство послије успјешног устанка двојице трновских племића, Асена и Петра, 1185. године и постојало је све док га није освојило Османско царство крајем 14. вијека, а као датум освајања се обично наводи 1396, иако поједина маргинална мишљења наводе 1422. као годину освајања.[14] До 1256. године, Бугарска је била доминантна сила на Балкану, држава која је нанијела неколико великих пораза Византији.

Цар Калојан је побиједио новоосновано Латинско царство у бици код Хадријанапоља 1205. године. Његов нећак Јован Асен II је побједио Епирску деспотовину и поново учинио Бугарску регионалном силом. За вријеме његове владавине Бугарска се простирала од Јадранског до Црног мора, а привреда је цвјетала. Иако је земља повратила велики дио своје некадашње моћи, то није дуго трајало због унутрашњих проблема и страних инвазија.

Бугарски умјетници и архитекте створили су свој препознатљив стил. Све до 14. вијека, у периоду познатом као Друго златно доба бугарске културе, цвјетају књижевност, умјетност и архитектура.[15] Пријестоница Трново, који се сматрао „новим Константинопољем”, постао је главно културно средиште земље и средиште православног свијета.[16]

Царство је постало трибутарно Златној хорди, држави насљедници Монголског царства у 13. и 14. вијеку.[17][18] Послије смрти цара Јована Александра 1371. Бугарска подијељена на три земље у наредним деценијама потпада под османску власт. Османлије заузимају Трново 1393. након опсаде, а Видинско царство је поражено 1396. године. Послије османског освајања, многи бугарски свештеници и научници емигрирали су у Србију, Влашку, Молдавију и руске кнежевине, гдје су представљали бугарску културу, књижевност и идеје исихазма.[19]

Види још[уреди | уреди извор]

Референце[уреди | уреди извор]

  1. ^ Златарски, Васил Николов (1994). Епоха на хуно-българското надмощие (на језику: бугарски). Акад. изд. проф. Марин Дринов. стр. 188. ISBN 978-954-430-298-6. Приступљено 12. 4. 2022. 
  2. ^ „Bulgar | people | Britannica”. www.britannica.com (на језику: енглески). Приступљено 12. 4. 2022. 
  3. ^ Fine, John V. A. (1991). The Early Medieval Balkans: A Critical Survey from the Sixth to the Late Twelfth Century (на језику: енглески). University of Michigan Press. стр. 68—70. ISBN 978-0-472-08149-3. Приступљено 12. 4. 2022. 
  4. ^ Crampton, R. J. (2005). A Concise History of Bulgaria (на језику: енглески). Cambridge University Press. стр. 8—9. ISBN 978-0-521-61637-9. Приступљено 12. 4. 2022. 
  5. ^ The New Cambridge Medieval History: Volume 1, C.500-c.700 (на језику: енглески). Cambridge University Press. 1995. стр. 301. ISBN 978-0-521-36291-7. Приступљено 12. 4. 2022. 
  6. ^ Мутафчиев, П.; Гюзелев, В. (1986). История на българския народ: 681 1323 (на језику: бугарски). стр. 106—108. Приступљено 12. 4. 2022. 
  7. ^ Андреев, Йордан (1992). Българските ханове и царе VII-XIV век: историко-хронологичен справочник (на језику: бугарски). Държавна фирма изд-во "Петър Берон". Приступљено 12. 4. 2022. 
  8. ^ „Krum | Bulgar khan | Britannica”. www.britannica.com (на језику: енглески). Приступљено 12. 4. 2022. 
  9. ^ Токушев, Димитър (2009). История на българската средновековна държава и право (на језику: бугарски). Сиби. ISBN 978-954-730-553-3. Приступљено 12. 4. 2022. 
  10. ^ Dvornik, Francis (1956). The Slavs: their early history and civilization (на језику: енглески). Boston: American Academy of Arts and Sciences. стр. 179. Приступљено 12. 4. 2022. „The Psalter and the Book of Prophets were adapted or "modernized" with special regard to their use in Bulgarian churches, and it was in this school that glagolitic writing was replaced by the so-called Cyrillic writing, which was more akin to the Greek uncial, which simplified matters considerably and is still used by the Orthodox Slavs.” 
  11. ^ Curta, Florin; Stephenson, Paul (2006). Southeastern Europe in the Middle Ages, 500-1250 (на језику: енглески). Cambridge University Press. стр. 221—222. ISBN 978-0-521-81539-0. Приступљено 12. 4. 2022. 
  12. ^ Hussey, J. M. (2010). The Orthodox Church in the Byzantine Empire (на језику: енглески). Oxford: Oxford University Press. стр. 100. ISBN 978-0-19-161488-0. Приступљено 12. 4. 2022. 
  13. ^ „Bulgaria - The first Bulgarian empire | Britannica”. www.britannica.com (на језику: енглески). Приступљено 12. 4. 2022. 
  14. ^ Павлов, Пламен. „Цар Константин II Асен (1397-1422) - последният владетел на средновековна България”. liternet.bg. Приступљено 12. 4. 2022. 
  15. ^ Kanev, Petar (2002). „Religion in Bulgaria after 1989: historical and sociocultural aspects”. SEER: Journal for Labour and Social Affairs in Eastern Europe. 5 (1): 75—95. ISSN 1435-2869. Приступљено 12. 4. 2022. 
  16. ^ Obolensky, Dimitri (1974). The Byzantine Commonwealth: Eastern Europe, 500-1453 (на језику: енглески). Cardinal. стр. 246. ISBN 978-0-351-17644-9. Приступљено 12. 4. 2022. 
  17. ^ Jackson, Peter (2014). The Mongols and the West: 1221-1410 (на језику: енглески). Routledge. стр. 204. ISBN 978-1-317-87899-5. Приступљено 12. 4. 2022. 
  18. ^ SINOR, DENIS (1999). „THE MONGOLS IN THE WEST”. Journal of Asian History. 33 (1): 1—44. ISSN 0021-910X. Приступљено 12. 4. 2022. 
  19. ^ Kazhdan, Aleksandr Petrovich; Cutler, Anthony; Talbot, Alice-Mary Maffry; Gregory, Timothy E.; Ševčenko, Nancy Patterson (1991). The Oxford Dictionary of Byzantium (на језику: енглески). Oxford University Press. стр. 334, 337. ISBN 978-0-19-504652-6. Приступљено 13. 4. 2022. 

Додатна литература[уреди | уреди извор]

Бугарско царство на Викимедијиној остави.
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Бугарско_царство&oldid=25630650”