Децимација
.jpg)
Децимација (лат. decimato-decem - десет) био је облик војне дисциплине у римској војсци где су кажњавали оне који се побуне или изврше дезертерство. У буквалном преводу то значи уклањање једне десетине односно група од по десет војника[1].
Војник који би био извучен за погубљење уобичајено би био каменован од стране његових девет другова из групе. Преосталим војницима би се давала лоша храна у односу на ону коју су пре добијали.
Извори[уреди | уреди извор]
Најранија документација о десетковању потиче из 471. године пре нове ере и записао их је Тит Ливије[2]. То се десило јер се војска конзула Апија Клаудија Сабина расула па их је Клаудије морао казнити за дезертерство. Полибије даје један од првих описа у 3. веку пре нове ере. Ову праксу оживео је Марко Лициније Крас 71. године пре нове ере током Трећег устанка робова под командом Спартака. Број погинулих је око хиљаду на десет хиљада или четрдесет и осам на кохорту од четири стотине војника.
Јулије Цезар је запретио да ће десетковати 9. легију у рату против Помпеја, али то никад није учинио.
Процедура[уреди | уреди извор]
Кохорта, коју је чинило око 480 војника, одабрана за кажњавање кроз процес децимације била је подељена у групе од по десет. Из сваке групе би био одабран по један војник, који би касније био кажњаван каменовањем од стране осталих девет војника из групе. То се најчешће чинило каменовањем или пребијањем.
Остали војници би добијали храну лошијег квалитета. На пример, неколико дана би уместо пшенице конзумирали намирнице од јечма, а поред тога се од њих захтевало да бораве на отвореном, кампују и чувају војнички логор[3].
Види још[уреди | уреди извор]
Референце[уреди | уреди извор]
- ^ „decimate (www.dictionary.com)”. Приступљено 26. 6. 2017.
- ^ „Titus Livius (Livy), The History of Rome, Book 2”. Приступљено 26. 6. 2017.
- ^ Watson, G. R. (1969). The Roman Soldier. Ithaca: Cornell University Press. стр. 119.