Друштво за есперанто „Марко Нешић”

С Википедије, слободне енциклопедије
Друштво за есперанто „Марко Нешић“
Esperanto-societo "Marko Nešić"
Адреса: Нови Сад, Змај Јовина 4 (стара адреса)
Основано: 1948.
Угашено: 2011.
Други називи: Друштво есперантиста
(Esperantista societo)
Есперанто друштво „Марко Нешић“
Удружење за есперанто „Марко Нешић“
Удружење есперантиста „Марко Нешић“

Друштво за есперанто „Марко Нешић“ (есперанто: Esperanto-societo "Marko Nešić", познато и као Друштво есперантиста (есперанто: Esperantista societo), Есперанто друштво „Марко Нешић“, Удружење за есперанто „Марко Нешић“ и Удружење есперантиста „Марко Нешић“) је било друштво за есперанто језик које је постојало у Новом Саду од 1948. до 2011. године.

Историја друштва[уреди | уреди извор]

На подручју Новог Сада је било есперантиста још 1906. године. У Петроварадину је учитељица Славица Малин организовала прву групу есперантиста и водила курс за почетнике. У Новом Саду је 1913. Лазар Вукићевић организовао курсеве. Марта 1914. основан је у Новом Саду есперантски кружок са др Палом Амоном на челу.

Композитор и хоровођа Марко Нешић организовао је у Занатском дому 1919-1920. групе младих занатлија за учење есперанта. Нешић је 1922. године, заједно са Стеваном Видаком и Арпадом Цајзлером, основао удружење са називом „Пријатељско коло есперантиста“ (есперанто: Amika rondo esperantista). Крајем 1924. формирано је и „Радничко коло есперантиста“ (есперанто: Esperantista laborista rondo), које је 1932. променило назив у „Удружење радника есперантиста“ и деловало је до 1941. године.

Други светски рат је прекинуо рад оба новосадска есперанто удружења. 1948. године у Новом Саду је основано ново есперанто удружење са називом „Друштво есперантиста“ (есперанто: Esperantista societo), које је касније променило назив у Друштво за есперанто „Марко Нешић“. У Новом Саду је 1954. основан и Савез есперантиста Војводине.

Новосадски есперантисти организовали су овде два значајна скупа: XVII конгрес југословенских есперантиста (1958) и XLII светски конгрес радника есперантиста (1969).

Друштво за есперанто „Марко Нешић“ је престало да постоји као правни субјект 2011. године. Последњи председник друштва био је књижевник Владимир Кирда Болхорвес.

Чланови[уреди | уреди извор]

У друштву су се истицали следећи чланови: Бориша Милићевић, Јожеф Вечеи, Младен Вртунски, Милан Беложански, Бора Радовановић Петко, Леополд Мокер, Живан Милисавац, Душан Јенецков, др Калман Ковач, Александар Ползовић, Иван Андрејевић, Ференц Фодор, Радмила Банковачки-Флора, др Борислава Недељковић, Јован Севдић, Владимир Ђукић, Јоаким Шима и други.

Издаваштво[уреди | уреди извор]

Друштво за есперанто „Марко Нешић“ је посвећивало велику пажњу превођењу и објављивању наших књижевних и других дела на есперанту, чинећи их доступним у 105 земаља.

Друштво је иницирало објављивање следећих публикација:

  • Иван Андрејевић, Пола столећа наде и истрајности, Спомен-књига поводом 50-годишњице постојања удружења есперантиста у Новом Саду, Нови Сад, 1976.
  • Бориша Милићевић, Међународни језик есперанто, Нови Сад, 1979.
  • Лирска песмарица Војводине (Lirika poemaro el Vojvodino (Serbio)), 1983.
  • Veljko Milković, Arbaroj por produktado de nutraĵoj, Novi Sad, 1992.
  • Ју Есперо (Ju Espero), лист на есперанто језику, објављен само један број, 2000.
  • Poeziaj Donacoj, Novi Sad, 2003.
  • Иван Опачак - Пане М. Ђукић, Речник есперанто - српскохрватски, Нови Сад, 2004.

Сарадња са Дописним позориштем[уреди | уреди извор]

Друштво за есперанто „Марко Нешић“ је остварило сарадњу са Дописним позориштем из Новог Сада. У просторијама друштва је деловао Помоћни информативни центар Дописног позоришта на есперанто језику и ту је вршена тријажа прилога разних сарадника Дописног позоришта из света.

Дописно позориште је у оквиру друштва за есперанто основало микро - театар, који је припремао разне позоришне комаде на есперанто језику, као први у свету. Припремљено је десетак игроказа, представа и рецитала, који су извођени широм Европе, а чију режију је извео оснивач Дописног позоришта Младен Дражетин.

Литература[уреди | уреди извор]

  • Иван Андрејевић, Пола столећа наде и истрајности, Спомен-књига поводом 50-годишњице постојања удружења есперантиста у Новом Саду, Нови Сад, 1976.
  • Бориша Милићевић - Лајош Секереш, Есперанто, Енциклопедија Новог Сада, свеска 8, Нови Сад, 1997.
  • Др Младен Дражетин, Вечна уметност игре - филозофија новог развоја (теорија и пракса), Први српски филозофски систем, Банатски културни центар, Ново Милошево, 2014.