Жабар (Болдур)
Жабар (рум. Jabăr) је насеље у општини Болдур, округ Тимиш у Румунији.
Прошлост[уреди | уреди извор]
По "Румунској енциклопедији" место се помиње 1597. године. Тада је насеље Сигисмунд Батори поклонио (заједно са другим селима) племићкој породици Бесан.
Од 1717. године носи српски назив Жабар, а у њему је пописано 33 куће. Био је Жабар 1764. године парохија у Сурдијашком протопрезвирату,[1] Темишварске епархије.
Аустријски царски ревизор Ерлер је 1774. године констатовао да место "Сцхабар" припада Лугожком округу и дистрикту. Становништво је било претежно влашко.[2] Када је 1797. године пописан православни клир у Жабару је био парох поп Михаил Дума, Румун.[3]
У 19. веку у месту је спахилук српске племићке породице Миленковић "от Жабар". Панчевачки трговац Стојан Миленковић купио је село - спахилук Жабар, 1819. године за 90.000 ф.[4] Било је то по смиривању Другог српског устанка, под вођством Милоша Обреновића, са којим је Стојан био у контакту. У породици се чувала обимна преписка Стојана и српских вођа устаника, Карађорђа и Милоша. Племићи жабарски Стојан и супруга Олимпијада (рођ. Живановић) набавили су 1827. године Вуков алманах "Даница".[5] Доситејеву аутобиографију купио је 1845. године Стојан Миленковић "притјажатељ" (власник) Жабара.[6] Племић Емануел (Манојло) Миленковић се често јавља као претплатник српских књига (1829, 1832...), његова деца су Никола и Константин.[7] Његови су синови 1829. године Константин и Никола на списку читалаца. Умро је фебруара 1856. године Данил Миленковић (стар 54 године) "од Жабара". Оставио је за собом два сина и кћерку. У вести о његовој смрти стоји: "био је честит човек и врло добар Србин".[8] По "Румунској енциклопедији", Миленковићи су 1848. године продали тај спахилук.
Немачки песник Стеван Милов ("понемчио се")[9] потиче од банатских племића Миленковића. Његов прадеда са своја четири сина је дошао из Ужица у Банат пре аустријско-турског рата (1787-1891). Један од те четворице потомака је имао сина Живка, који је песников деда.[10] Живко је као аустријски официр 1791. године био капетан у Ковину, а погинуо је у Италији на фронту. Његов син Стеван Миленковић рођен је у Ковину око 1786. године, био је "обрштар" (пуковник) аустријски. Други од поменуте четворице је имао сина Стојана, који се бавио успешно трговином у Панчеву. Помагао је много Карађорђеве и Милошеве устанике, чинећи им разне услуге током српских устанака. Тај Стојан ће 1819. године купити село - спахилук Жабар.
Године 1846. место "Зсабар" је било село са 912 становника. Ту се налази православна црква посвећена Св. Апостолима Петру и Павлу (помиње се као брвнара 1775). Свештеници су парох поп Атанасије Дума, којем помаже капелан Дионизије Попескул. У народној основној школи ради учитељ Никола Липован који учи 30 ђака.[11] Стари храм је као дотрајао срушен 1894. године. Нова црква је подигнута неколико година раније, 1888-1889. и то на сто метара удаљености.
Један од знаменитих мештана био је Стефан Петровић (1859-1922), адвокат у Лугошу и румунски политичар - народни посланик у угарском Сабору 1905. године. Био је члан "Румунске националне странке" а истакао се одбраном новинара Аурела Поповића, који се супротстављао мађаризацији, коју је спроводила држава.
Референце[уреди | уреди извор]
- ^ "Српски сион", Карловци 1905.
- ^ Ј.Ј. Ерлер: "Банат", Панчево 2003.
- ^ "Темишварски зборник", Нови Сад 9/2017.
- ^ "Стражилово", Нови Сад 31. мај 1892.
- ^ Вук Ст. Караџић: "Даница", Беч 1827-1829.
- ^ Доситеј Обрадовић: "Живот и прикљученија Димитрија Обрадовића", Београд 1845.
- ^ Аврам Бранковић: "Бој код Наварина...", Будим 1829.
- ^ "Србски дневник", Нови Сад 1. март 1856.
- ^ "Јавор", Нови Сад 1878.
- ^ "Стражилово",...
- ^ Reesch de Lewald, Aloysius: "Universalis schematismus ecclesiasticus venerabilis cleri orientalis ecclesiae graeci non uniti ritus regni Hungariae partiumque eidem adnexarum, necnon magni principatus Transilvaniae, item literarius, seu nomina eorum, qui rem literariam et fundationalem scholarem ejusdem ritus procurant ... pro anno ...", Buda 1846.