Интерпретација дела ликовне уметности у психотерапији

Из Википедије, слободне енциклопедије
Иди на навигацију Иди на претрагу

Између умјетности каменог доба и данашње умјетности не постоји неки специфично естетски напредак.

...Међутим у једном другом смислу, умјетност ипак еволуира. Естетска свијест прогресивно расте у ширину и у дубину...

Специфично естетска дјелатност значи присвајање откривеног сегмента стварности, утврђивање његових димензија и одређивање његове форме. Стварност је оно што на тај начин артикулирамо, а све што артикулирамо можемо комуницирати једино кроз њене естетске форме.[1]

Интерпретација дела ликовне уметности у психотерапији је најважнија аналитичка процедура у арт психотерапији која заједно с конфронтацијом, кларификацијом и разрадом чини целину. Интерпретирати значи несвесно учинити свесним.

Осећања су онај неопходни елемент који човека, али и уметност, чини заиста живим, јер кроз транспоновање у материјал својих осећања и актуелних размишљања о свету који га окружује, пацијент може пренети у ликовно дело најсуптилнија и најдубља осећања, која не излазе тако лако из његове главе на површину – тако он проналази неки нови облик који га штити колико мора и открива колико може. Па интерпретатору преостаје једино да несвесно учинити свесним. У том смислу психоаналитичар, односно психотерапеут користи своје несвесно, своју емпатију и интуицију, као и теоријско знање како би дошао до интерпретације пацијентовог дела и кроз њега допре до његових осећања. Интерпретирајући психијатар иде иза прага очигледног, иза прикривеног, и придаје значење и узрочност психолошким феноменима. Међутим без болесниковог одговора нема валидности интерпретације његовог дела.

Интерпретација дела ликовне уметности[уреди]

Стати пред уметничко дело значи напустити предрасуде и прихватити изазов новога. Упустити се у психотерапију такође значи превладати предрасуде о властитој немоћи и непромјењивости. Уметничком се делу психијатар може враћати безброј пута. И када га већ познаје, увек изнова може доживети или препознати нешто ново. Психијатар, такође може упоређивати интерпретације различитих репродуктивних уметника и доживети их на различите начине (од површног до дубоког проживљавања и промишљања) зависно од расположења, старости, животне ситуације, али, зависно и од тога како теку пројективно-интројективни и идентификацијски процеси током психотерапијског рада или током личног раста. Једно те исто дело и стручњаци интерпретирају на различите начине.

Код одраслих особа процењује се друштвени и културни значај створеног дела, а код деце значај у односу на узраст вршњака. Кад је у питању процењивање дечје продукције, чак и онда када продукта нема најважнији је критеријум дивергентне продукције као први критеријум процењивања стваралаштва. Деца су много више усмерена на активност и акцију, а мање на коначан продукт.[2][3]

У конструктивистичком оквиру, креативни продукт, који је направила креативна особа, мора да процени процењивач, у овом случају психијатар, у социјалном контексту и времену због чега се креативност објашњава и као

„резултат односа између особе за коју се каже да је креативна, процењивача који даје суд и треба да одреди ниво креативности и социјалног контекста у којем се процена дешава.[4]

Интерпретација дела ликовне уметности је интеракција дијалектичког односа простора, садржаја и форме који увек изнова „остављају“ места запитаности и недоумици у „квалитет“ одређеног ликовног решења. Ликовно формални однос елемената на слици тражи упориште у конкретним „животним“ ситуацијама и њиховим изворима.[5]

Интерпретаација се намеће и рефлектује и као примарни ликовни проблем, који концепцијски и методолошки одређује процес реализације ликовне форме или као рефлексија односа структуре простора и човека „издвајањем два „елемента“ стварности: човека и простор, у контексту чијих релација се истражује однос форме - простор на слици.[6]

Интерпретација просторне и предметне стварности често је методолошки усмерена и ограничена изражајним могућностима и значењем ликовне структуре слике, чији садржај укључује идеју, смисао или поруку (и не мора бити увек лако читљив и јасан). Тако да конкретне појаве и њихове међусобне односе интерпретирамо односима ликовних елемената, боје, светла, материје и форме, у оквиру просторних конструкција које граде на слици, али и тренутним временом и простором.[7]

Како психијатар треба почети интерпретацију ликовног дела?[уреди]

Интерпретацији дела ликовне уметности подлеже анализи форме и садржај. Формална анализа је једина прецизна анализа неког дела којом описујемо спољашњи изглед облика, док садржај укључује идеју, смисао, поруку или поуку и не мора увек бити лако читљив и јасан.[3]

Однос човека и простора кроз историју до савременог доба важан је сегмент стварности који се одразио на развој ликовне форме. Ликовна интерпретација и значење „човека“ на слици условљени су значењем и контекстом простора његовог окружења. Интеракција ове две структуре, њихов несталан, променљив однос као последица кретања и деловања човека у простору, одражава се у структури ликовне форме. Однос форме људске фигуре и простора треба превести на односе елемената ликовне структуре слике (форме, боје, материје и светла), као одраз личне експресије доживљаја положаја човека у простору.

Интеракција и прожимање сложених структура две целине представља основни концепт и „предмет“ ликовне интерпретације, који има за циљ афирмацију и методолошки развој сликарског процеса, а манифестује се као вредност у самој структури сликарске материје.

Када психијатар анализира облик ликовног дела он посматра његову композицију и ликовне елементе (композиција је распоред и однос делова у целини).

Перспектива у ликовној уметности подразумева начин на који уметник посматра свет, а један од темељних проблема у историји уметности је како приказати стварност, тродимензионални свет који ствараоца ликовнод дела окружује, а који га интерпретира на дводимензионалној површини слике.

Види још[уреди]

Извори[уреди]

  1. ^ H. Read: Slika I misao (Zagreb: Mladost) (1965). стр. 14-15. Preveo Ivo Ćurčin.
  2. ^ Šefer, J. (2008). Evaluacija kreativnih aktivnosti u tematskoj nastavi. Beograd: Institut za pedagoška istraživanja
  3. 3,0 3,1 Malchiodi, Cathy A. (1998). Understanding Children's Drawings. Guilford Press. ISBN 978-1-57230-372-0. 
  4. ^ Pivac, D., Ivelja, B. (2009). Likovno umjetničko djelo kao poticaj likovnog izražavnja učeničkih emocija. U I. Hicela (ur.), Djeca i mladež u svijetu umjetnosti (pp. 93– 106). Split: Filozofski fakultet Sveučilišta u Splitu, Centar za interdisicplinarne studije – Studia Mediterranea i Hrvatski pedagoško-knjževni zbor, Ogranak Split.
  5. ^ Arnhajm, Rudolf, Umetnost i vizuelno opažanje – Psihologija stvaralačkog gledanja, preveo Vojin Stojić, Univerzitet umetnosti, Beograd, 1981.
  6. ^ Bašlar, Gaston, Poetika prostora, prevela Frida Filipović, Gradac, Čačak, 2005.
  7. ^ Florenski, Pavel, Prostor i vreme u umetničkim delima, prevela Nada Uzelac, Službeni glasnik, Beograd, 2013.

Спољашње везе[уреди]