Класична архитектура
Класична архитектура се обично односи на архитектуру која је свесно изведена из принципа грчке и римске архитектуре из класичне антике, или конкретније, из дела De architectura (око 10. н. е.) римског архитекте Витрувија.[1][2] Варијације класичне архитектуре постоје још од каролиншке ренесансе,[1] а постале су посебно истакнуте током италијанске ренесансе и каснијег периода познатог као неокласицизам или класични препород. Иако се класични стилови архитектуре могу разликовати, они углавном деле заједнички „речник” декоративних и конструктивних елемената.[1][2][3] У већем делу западног света, класични архитектонски стилови доминирали су историјом архитектуре од ренесансе до Другог светског рата. Класична архитектура и даље утиче на савремене архитекте.
Термин класична архитектура такође се може односити на било коју архитектонску традицију која је еволуирала у високо префињену форму, као што је класична кинеска или мајанска архитектура. Такође може описивати архитектуру која се придржава класичне естетске филозофије. Термин се може користити другачије од „традиционалне” или „вернакуларне архитектуре”, иако може делити основне аксиоме са њима.
За савремене зграде које прате аутентичне класичне принципе, често се користи термин нова класична архитектура.
Историја
[уреди | уреди извор]Порекло
[уреди | уреди извор]Класична архитектура потиче из архитектуре античке Грчке и античког Рима. Након пада западног дела Римског царства, архитектонске традиције Римског царства престале су да се практикују у великим деловима западне Европе. У Византијском царству, међутим, древни начини градње су опстали, иако су се постепено развили у посебан византијски стил.[4] Први свесни покушаји да се архитектонски језик класичне антике врати у западну Европу појавили су се током каролиншке ренесансе крајем 8. и 9. века. Капија опатије Лорш (око 800) у данашњој Немачкој има наизменичне прислоњене стубове и лукове, што је готово директна парафраза, на пример, Колосеума у Риму.[5]
Иако византијска, романичка, па чак и донекле готичка архитектура (са којом се класична архитектура често пореди) укључују класичне елементе и детаље, оне углавном не одражавају систематски напор да се оживе или опонашају архитектонски принципи антике. На пример, оне се обично не придржавају идеје о систематском поретку пропорција за стубове. Као такви, ови стилови се не сматрају класичном архитектуром у строгом смислу.[3]
.jpg)
Развој
[уреди | уреди извор]_20081204-1_retouched.jpg)
Током италијанске ренесансе и са нестанком готичког стила, архитекте попут Леона Батисте Албертија, Себастијана Серлија и Ђакома Бароција да Вињоле уложили су велике напоре да оживе архитектонски језик пре свега античког Рима. То је делимично учињено проучавањем древног римског архитектонског трактата De architectura од Витрувија, а донекле и проучавањем стварних остатака античких римских грађевина у Италији.[3] Ипак, класична архитектура ренесансе од самог почетка представља врло специфичну интерпретацију класичних идеја. У згради као што је Ospedale degli Innocenti у Фиренци, коју је пројектовао Филипо Брунелески, једној од најранијих ренесансних грађевина (грађена 1419–1445), третман стубова, на пример, нема директног претходника у античкој римској архитектури.[6] Током овог периода, проучавање античке архитектуре развило се у архитектонску теорију класичне архитектуре; поједностављено речено, класична архитектура у својим различитим облицима од тада представља интерпретације и разраде архитектонских правила постављених у антици.[7]
Већина стилова насталих у Европи после ренесансе може се описати као класична архитектура. Ову широку употребу термина користи сер Џон Самерсон у делу Класични језик архитектуре. Елементи класичне архитектуре примењивани су у радикално другачијим архитектонским контекстима од оних за које су развијени. На пример, барокна или рококо архитектура су стилови који, иако у основи класични, показују сопствени архитектонски језик. Током ових периода, архитектонска теорија се и даље позивала на класичне идеје, али са мање искрености него током ренесансе.[1]
Паладијанска архитектура, развијена из стила млетачког архитекте Андрее Паладија (1508–1580), имала је велики утицај дуго након његове смрти, пре свега у Британији, где је усвојена за многе велелепне зграде џорџијанске архитектуре 18. и раног 19. века.
Као реакција на касне барокне и рококо форме, архитектонски теоретичари од око 1750 кроз оно што је постало познато као неокласицизам поново су свесно и озбиљно покушавали да опонашају антику, подржани недавним развојем класичне археологије и жељом за архитектуром заснованом на јасним правилима и рационалности. Клод Перо, Марк-Антоан Ложије и Карло Лодоли били су међу првим теоретичарима неокласицизма, док су Етјен-Луј Буле, Клод Никола Леду, Фридрих Гили и Џон Соун били међу радикалнијим и утицајнијим.[1] Неокласична архитектура је имала посебно снажан положај на архитектонској сцени отприлике од 1750. до 1850. године. Конкурентски неоготички стил је, међутим, постао популаран током раних 1800-их, а каснији део 19. века карактерисали су различити стилови, од којих су неки били само благо или уопште не повезани са класицизмом (као што је ар нуво), и еклектицизам. Иако је класична архитектура наставила да игра важну улогу и повремено доминирала архитектонском сценом, као што је пример нордијског класицизма током 1920-их, класична архитектура у свом строжем облику никада није повратила своју некадашњу доминацију. Са појавом модернизма почетком 20. века, класична архитектура је готово престала да се практикује.[8]
Обим
[уреди | уреди извор]
Као што је већ поменуто, класични стилови архитектуре доминирали су западном архитектуром дуго времена, отприлике од ренесансе до појаве модернизма. То значи да се класична антика, барем у теорији, сматрала главним извором инспирације за архитектонске подухвате на Западу током већег дела модерне историје. Ипак, због слободних, личних или теоријски различитих интерпретација античког наслеђа, класицизам обухвата широк спектар стилова, неки чак и унакрсно повезани, попут неопаладијанске архитектуре, која црпи инспирацију из дела италијанског ренесансног архитекте Андрее Паладија, који се и сам инспирисао античком римском архитектуром.[9] Штавише, може се тврдити да стилови архитектуре који се обично не сматрају класичним, попут готике, могу садржати класичне елементе. Стога је тешко направити једноставну поделу обима класичне архитектуре.[3] Карактеристика која је мање-више дефинишућа може се и даље сматрати позивањем на античку грчку или римску архитектуру, и архитектонска правила или теорије које су из те архитектуре проистекле.
Петрификација
[уреди | уреди извор]
У граматици архитектуре, реч петрификација се често користи приликом расправе о развоју сакралних грађевина као што су храмови, углавном у вези са развојем у грчком свету. Током архајског и раног класичног периода (око 6. и почетком 5. века п. н. е.), архитектонске форме најранијих храмова су се учврстиле, а дорски ред се појавио као предоминантан елемент. Најшире прихваћена теорија у класичним студијама је да су најраније храмске структуре биле од дрвета, а велике форме, или елементи архитектонског стила, кодификовани су и постали прилично трајни до времена када је архајски период настао и успоставио се. Током овог периода, у различитим временима и местима у грчком свету, употреба тесаног и полираног камена заменила је дрво у овим раним храмовима, али су форме и облици старих дрвених стилова задржани на скеуоморфни начин, као да су се дрвене структуре претвориле у камен, па отуда и назив „петрификација”[10] или понекад „окамењена столарија”[11] за овај процес.
Ово пажљиво очување традиционалног дрвеног изгледа у каменој структури новијих зграда скрупулозно је поштовано, што сугерише да је то можда било диктирано религијом, а не естетиком, иако су тачни разлози данас изгубљени у антици. Нису сви у домету хеленске цивилизације направили овај прелаз. Етрурци у Италији су, од свог најранијег периода, били под великим утицајем контакта са грчком културом и религијом, али су задржали своје дрвене храмове (са неким изузецима) све док њихова култура није потпуно апсорбована у римски свет, при чему је велики дрвени Храм Јупитера Оптимуса Максимуса на Капитолу у самом Риму добар пример. Није недостатак знања о обради камена са њихове стране спречио да направе прелаз са дрвета на тесани камен.
Види још
[уреди | уреди извор]
- Неокласична архитектура
- Нова класична архитектура
- Преглед класичне архитектуре
- Седам светских чуда старог света
Референце
[уреди | уреди извор]- ^ а б в г д Fleming, John; Honour, Hugh; Pevsner, Nikolaus (1986). Dictionary of architecture (3 изд.). Penguin Books. стр. 76. ISBN 0-14-051013-3.
- ^ а б Watkin, David (2005). A History of Western Architecture (4th изд.). Watson-Guptill Publications. стр. 6–8. ISBN 0-8230-2277-3.
- ^ а б в г Summerson, John (1980). The Classical Language of Architecture. Thames and Hudson. стр. 7–8. ISBN 0-500-20177-3.
- ^ Adam, Robert (1992). Classical Architecture. Viking. стр. 16.
- ^ Pevsner, Nikolaus (1964). An Outline of European Architecture (7 изд.). Penguin Books. стр. 45—47.
- ^ Pevsner, Nikolaus (1964). An Outline of European Architecture (7th изд.). Penguin Books. стр. 177—178.
- ^ Evers, Bernd; Thoenes, Christof (2011). Architectural Theory from the Renaissance to the Present. 1. Taschen. стр. 6—19. ISBN 978-3-8365-3198-6.
- ^ Summerson, John (1980). The Classical Language of Architecture. Thames and Hudson. стр. 114. ISBN 0-500-20177-3.
- ^ Fleming, John; Honour, Hugh; Pevsner, Nikolaus (1986). Dictionary of architecture (3rd изд.). Penguin Books. стр. 234. ISBN 0-14-051013-3.
- ^ Gagarin, Michael. The Oxford encyclopedia of ancient Greece and Rome. Vol. 1. Oxford [u.a.: Oxford University Press, 2010. p. 210. ISBN 0195170725
- ^ Watkin, David. A history of Western architecture. 4th ed. London: Laurence King, 2005. p. 25. ISBN 1856694593
Додатна литература
[уреди | уреди извор]- Ballantyne, Andrew (2023). Classical Architecture. Ramsbury: The Crowood Press. ISBN 9780719841651.
- Summerson, John Newenham (2023). The Classical Language of Architecture (3rd изд.). London: Thames & Hudson. ISBN 9780500297346.
- Gromort, Georges (2001). The Elements of Classical Architecture (1st изд.). New York: W. W. Norton & Company. ISBN 9780393730517.
- „OpenSource::Classicism”. YouTube (на језику: енглески).
- „The Foundations of Classical Architecture Part 2: Greek Classicism”. Classicist.org. ICAA. 2018.