Корисник:Џими/песак

С Википедије, слободне енциклопедије
Франсис Пегамегабов
Франсис Пегамегабов после завршетка Првог светског рата
Лични подаци
Датум рођења(1891-03-09)9. март 1891.
Место рођењаПери Саунд, Онтарио
Датум смрти5. август 1952.(1952-08-05) (61 год.)
Место смртиПери Саунд, Онтарио
Војна каријера
Служба Canada
1914–1919[1]
РодКанадске експедиционе јединице
ЧинЗаставник
Учешће у ратовимаПрви светски рат
Каснији рад
Одликовања
Пегамегабов на конференцији у Отави где је основана Национална индијанска влада 1945. године. године

Франсис Пегамегабов (енг.Francis Pegahmagabow;9.март 1891. – 5.август 1952.) је био канадски војник првих нација, политичар и активиста за домородачка права. Примио је одликовање канадске војске за храброст у Првом светском рату Војну медаљу (енг.Military Medal) са два беџа који су се додељивали када би неко поново заслужио ову медаљу. Заслужан за убијање 378 и заробљивање још 300 немачких војника, памти се као најефикаснији снајпериста Првог светског рата али и као изврстан војни извиђач.[2] У каснијем периоду живота био је одборник (енг.councillor) за Васоукскиншке прве нације (енг.Wasauksing First Nation), активиста и вођа у неколико организација Прве нације.

Рани живот[уреди | уреди извор]

Франсис Пегамегабов рођен је 9. марта 1891. године,[3] у данашњем резервату Шаванага првих нација у селу Нобел у Онтариу.[4] На оџибве језику звао се Бинасви („Ветар који дува”).[5] Родитељи су му били припадници Првих нација живели су на северној обали Џорџијског залива језера Хјурон.[3] Његов отац Мајкл је након смрти својих родитеља одгајан од стране Ное Набиманикода, изненада умире у априлу 1891. године од озбиљне болести. Мајка Мери Контин се враћа у своје родно место „Хенви Инлет првих нација” после обољевања од исте болести. Франсиса одгаја Набиманикод у Шаванзи, где је научио традиционалне вештине лова и пецања. Био је припадник католичке вероисповести и Анишинабе духовник.[4] У јануару 1912. године примио је новчану помоћ за собу од адвокада Валтера Локвуд Хајта. Тог лета радио је у одељењу за море и риболов на Великим језерима као ватрогасац.[4]

Војна каријера[уреди | уреди извор]

Након избијања Првог светског рата, Пегамегабов се пријављује као волонтер да служи у Канадским експедиционим јединицама (енг.Canadian Expeditionary Force) у авусту 1914. године[6], упркос тадашњој дискриминацији Канадске владе[4] и намерном одбијању припадника мањина примљен је у 23. Канадски пук „Северни пионири”. Почетком октобра 1914. године послат у Европу са Првим канадским пешадијским батаљоном Прве канадске дивизије (првог одсека канадске војске послатог у Европу).[7] Саборци су му дали надимак Пеги.[4]

У априлу 1915. године Пегамегабов се борио у Другој бици за Ипр у којој су Немачки војници први пут користили гасовити хлор, током ове битке почео је да стиче своју репутацију изврсног снајперисте и војног извиђача.[1] После битке унапређен је у разводника (енг.lance corporal).[4] Његов батаљон је учествовао и у бици на Соми 1916. године у којој је рањен у леву ногу. Одликован је Војном медаљом за преношење порука између линија у току ове две битке. Опоравио се и са Првим канадским батаљоном ушао у Белгију.[1]

Током 6. и 7. новембра 1917. године додељен му је беџ на војну медаљу, за његове поступке у Другој бици код Пашендала (енг.Second Battle of Passchendaele). Његов батаљон је био задужен да нападне Пашендал.[1] До овог тренутка већ је био унапређен у десетара (енг.corporal). У бици је имао велику улогу као веза са јединицама на крилу Првог батаљона. Када су се војници који су требали да помогну батаљону изгубили Пегамегабов их је одвео до њихових положаја.[1]

У бици на Шкарпу (енг.Battle of the Scarpe]) 30. августа 1918. године бранећи се од немачких напада на ров „Орикс”, увидевши да његова чета остаје без муниције и да непријатељ покушава да их опколи, Пегамегабов је под јаком митраљеском паљбом истрчао у „ничију земљу” да скупља муницију.[1] Захваљујући муницији коју је донео његов пук је успео да одбрани свој положај од јаких контра напада непријатеља. За овај подвиг додељен му је још један беџ на Војној медаљи чиме је постао један од 39 Канађанина који су добили овао признање.[1][8]

Рат се завршио у новембру 1918. године а почетком 1919. године Пегамегабов се враћа у Канаду.[1] Репутацију изврсног стрелца стекао је користећи пушку „Рос”.[9] Приписано му је 378 убистава а заробио је преко 300 немачких војника.[2] Из рата је изашао са чином заставника (енг. sergeant-major).[5] Одликован је Звездом 1914-15, Британском ратном медаљом и Медаљом победника.[4]

Током Другог светског рата Пегамегабов је био стражар фабрике муниције близу села Нобел у Онтарију и био је заставник у локалној војсци.[10]

Политичка каријера[уреди | уреди извор]

Након повратка у Канаду наставио је да служи у војсци као привремени члан „Северних пионира” (данашњи Анголкуншки пук).[1] као и деда и отац одабран је за поглавицу Пери острвшког племена у фебруару 1921. године. Једном приликом је, својим писмом у коме је позивао да одређени појединци и људи мешаних раса буду избачени из резервата, довео до раскола у племену.[2] Поново је изабран за поглавицу 1924. године и служио је док није био свргнут због борбе за власт унутар племена у априлу 1925. године. Пре него што је био свргнут дао је оставку.[2] Био је одборник Васоукскиншке прве нације од 1933. до 1936. године. Канадско оделење за индијанске афере је 1933. године забранило поглавицама Првих нација да сарађују са тим оделењем. Одредили су да свака сарадња почевши од пролећа 1933. године буде обављана преко Индијанског агента. Ово је дало велику моћ тадашњем агенту Џону Далију, са којим се Пегамегабов није слагао.[2] Припадници Првих нација који су служили у рату су били прилично активни као политички активисти. Путовали су светом и одбијали да се склоне са стране одједном моћном агенту, сматрајући да су заслуживши поштовање својих сабораца у рововима доказали да нису ништа испод овог новог моћног агента. Историчар Пол Вилијамс их је назвао „Војним поглавицама”, и истекао неколико њих, међу њима и Пегамегабова као веома активног. Ово је изазвало велика неслагања са агентом Далијем и довело до смењивања Пегамегабова са положаја поглавице. Дали и остали агенти који су ступили у контакт са Пегамегабовом су били веома фрустрирани његовим, како их је он називао, покушајима да ослободи свој народ „ропства под белцима”. Индијански агенти прогласили су га „менталним случајем” и настојали су да склоне на страну њега и све његове присталице. [2]

Такође се константно борио са осталим поглавицама за острва у Џорџијском заливу које је регионална влада припојила својој територији, али неуспешно.[2]

Постао је главни поглавица Самосталне староседелачке владе и раних организација Првих нација 1943. године.[10]

Референце[уреди | уреди извор]

  1. ^ а б в г д ђ е ж з Veterans Affairs, Canada. „"Native Soldiers – Foreign Battlefields – A Peaceful Man"”. 
  2. ^ а б в г д ђ е Brownlie, Robin (2003). A Fatherly Eye: Indian Agents, Government Power, and Aboriginal Resistance in Ontario, 1918–1939. University of Toronto Press. стр. 204. ISBN 978-0-19-541784-5. 
  3. ^ а б Hayes, Adrian (2003). Pegahmagabow: Legendary Warrior, Forgotten Hero (2003 изд.). Fox Meadow Creations. ISBN 978-0-9681452-8-9. 
  4. ^ а б в г д ђ е Koennecke, Franz M. „"Francis Pegahmagabow"”. 
  5. ^ а б Powers, Lucas. „"WW I hero Francis Pegahmagabow given Aboriginal Day honour"”. CBC News. Приступљено 28. 3. 2020. 
  6. ^ Schmalz, Peter S. (1991). The Ojibwa of Southern Ontario. University of Toronto Press. стр. 334. ISBN 978-0-8020-6778-4. 
  7. ^ Hayes, Adrian (2005). Parry Sound: Gateway to Northern Ontario. Dundurn Press Ltd. стр. 253. ISBN 978-1-896219-91-2. 
  8. ^ Bethune, Brian. „"Windigo in the First World War"”. 
  9. ^ Pegler, Martin (2006). Out of Nowhere: A History of the Military Sniper (2006 изд.). Osprey Publishing. стр. 139. ISBN 978-1-84603-140-3. 
  10. ^ а б Mackey, Doug. „"Legendary Soldier – Native Leader"”. Community Voices. Приступљено 28. 3. 2020. 
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Корисник:Џими/песак&oldid=23012008”