Корисник:МилошТ/песак

Rezultati

Milgram je eksperiment ponovio na 18 razlicitih grupa ispitanika i rezultat je uvek bio isti.

Od ukupnog broja učesnika eksperimenta ⅔ učesnika išli su čak i do 450 volti, a svi učesnici su išli do 300 volti.

Kada je dostignuta jačina od 300 volti učesnici bi udarali glavom o zid i preklinjali da budu pušteni. Medjutim većina njih se pridržavala komandi eksperimenta uprkos oštroj nelagodnosti. Nijedna osoba nije prestala pre administriranja šoka dvadesetog nivoa. Na komandu istraživača više od četrdeset njih je otišlo izvan očekivanja istraživača.

Rezultati eksperimenta se ogledaju u tome kako osoba prihvata situaciju, znacima ekstremne napetosti i distribuciji rezultata.

Експериментатор наређује „учитељу“ (стварни субјект експеримента) да казни давањем електрошока „ученика“ (који је заправо глумац). Субјект верује да за сваки погрешан одговор „ученик“ прима болне електрошокове, иако у стварности таквих казна није било. „Учитељ“ би чуо унапред снимљене протесте и крике „ученика“.

Znaci ekstremne napetosti

Mnogi subjekti pokazali su znake nervoze u eksperimentalnim situacijama i posebno nakon primene moćnih šokova. U velikom broju slučajeva stepen tenzije je bio toliko ekstreman da je to jako retko viđano u socijopatološkim laboratorijskim studijama. Subjekti su bili posmatrani dok su se znojili, drhtali, grizli usne, grizli svoje nokte do mesa. Ovo su više bila karakteristična nego njihova pojedinačna reagovanja na eksperiment.

Jedan znak napetosti bio je uobičajeni smeh na nervnoj bazi. Četrnaest od četrdeset subjekata pokazalo je ovakav smeh i osmeh. Smeh je zvučao nestvarno, bizarno. Tri subjekta pokazala su potpuno nekontrolisan smeh. Jednom prilikom posmatran je nekontrolisan, nasilan smeh da su morali da prekinu ceo eksperiment. Subjekat, četrdesetšestogodišnji prodavac enciklopedija, bio je ozbiljno osramoćen svojim nepristojnim i nekontrolisanim ponašanjem. U posle-eksperimentalnim intervjuima subjekti su trpeli bolove da bi pokazali da nisu sadistički tipovi i da smeh nije značio da oni uživaju u šokiranju.

Što se tiče stepena kazne, učiteljima je bilo na raspolaganju trideset dugmića sa različitom voltažom koja je bila u rasponu od 15 do 450 volti. Učenici bi u zavisnosti od jačine struje pokazivali različite stepene bola. Pojedini su se nakon jačih udara žalili na srčane tegobe i bol u grudima.

Od 40 subjekata, 5 subjekata je odbilo da poštuje eksperimentalne komande izvan tristotnog voltnog nivoa. Još 4 osobe su podnosile strujni udar od 315 volti, ali su odbile da nastave. Dva su prekinula na 330 volti, i po jedan na 345, 360 i 375 volti. Tako da je ukupno 14 osoba napustilo eksperiment. Oni su bili često uznemireni pa čak i u ljutitom stanju. Ponekad, verbalni protesti su bili minimalni, ali osoba nekad ustane sa stolice ispred generatora i izrazito traži da napusti laboratoriju. Od 40 osoba, njih 26 su poštovali naredbe eksperimenta sve do kraja, nastavljajući da kažnjavaju žrtvu sve dok nisu stigli do poslednjeg najsnažnijeg šoka na generatoru. Najsnažniji šok na generatoru do koga su i oni zapravo stigli, iznosio je 450 volti.

Slične ovakve rezultate, Milgram je dobijao u mnogim drugim istraživanjima koje je sprovodio kako bi potvrdio zaključke ovog eksperimenta. Dakle, ljudi prihvataju instrukcije i sugestije ljudi za koje veruju da imaju moralni, politički, zakonski ili neki drugi autoritet i rade ono što im se kaže bez mnogo razmišljanja i ličnog preispitivanja tih postupaka.

Najbolji primeri ovakvog ponašanja u svakodnevnom životu su:

• postupanje i poštovanje svake reči sveštenog lica u crkvi, ne preispitujući da li je to u skladu sa moralnim, religijskim ili bilo kojim drugim normama (ako nam đakon u crkvi donese ikonu i pored tacnu sa nekoliko hiljada dinara i mi ćemo izvaditi i staviti našu hiljadarku).

Sve ovo ide u prilog sledećem, što ujedno predstavlja i zaključke ovog eksperimenta da obični ljudi imaju tendenciju da prate naredbe od strane autoriteta iako se one ne poklapaju sa njihovim ličnim mišljenjem.

Litreratura

• Arendt, H. (1963), Eichmann in Jerusalem; A report on the banality of evil, New York:Viking Press.
• Blass, T. (2004), The man who shocked the world: the life and legacy of Stanley Milgram, Philadelphia: Basic Books.
• Fenigstein, A. (1998), Were obedience pressures a factor in the Holocaust?, Analyse & Kritik, 20(1), 54–73.
• Milgram, S. (1963), Behavioural study of obedience. Journal of Abnormal and Social Psychology, 67, 371–78.
• Milgram, S. (1974/1990), Poslušnost prema autoritetu. Beograd: Nolit.
• Miller, A. G. (1986), The obedience experiments: A case study of controversy in social science, New York: Praeger.