Корисник:Boleynn/Радна табла

С Википедије, слободне енциклопедије

Хомофоби: Кларк Гејбл, Стив Маквин[1].

Нова година

Планови[уреди | уреди извор]

Будући чланци:

1) Кетрин Хепберн

2) Света Петка

3) Крвава Мери

Завршити:

1) Оливија де Хавиленд

2) Марлон Брандо

3) Вивијен Ли

Рефе[уреди | уреди извор]

  1. ^ „kamera.co.uk - feature item - Steve McQueen: So Tough by Richard Luck”. Приступљено 2011-11-19. 


Други дан Декамерона завршава се Дионеовом причом о Ричарду ди Кинзику и Паганину из Монака и њиховој жени. Одмах по завршетку Филоменине повести о Бернабу и његовој верној жени, која је преживела тако што се прерушила у мушкарца и служила цара, Дионео наглашава да је лакомислени Бернабо у целој тој причи једноставно имао среће, и да је судбина могла да се много горе поигра са њим. На почетку свог казивања он износи прилично радикалан став, говорећи да су будале мушкарци који мисле да су им жене верне док они лутају белим светом. Дионеов главни протагониста је пизански судија Рикардо ди Кинзика. Приповедач му одмах одузима мужевност, речима да је више обдарен памећу него физичком снагом, а поред тога додаје да је због своје ненаглашене (или непостојеће) сексуалне жеље, уместо лепе и младе, требало да тражи ружну и стару жену,. Дионео очигледно сматра да је грех да тек процветала лепотица чами и вене услед недостатка телесних ужитака. Слаб сексуални апетит Ричардов долази до изражаја када он у кућу уводи читав систем празника и постова, те тиме жеру натера на апстинирање. Међутим, Бокачо тврди да ју је, иако је тако плански и са уживањем избегавао обавезе у кревету, ипак веома волео: уз то, добро је пазио да је неко други не подучи радним данима, као што је он празницима. Додуше, не може се због тога поуздано тврдити да се овде радило о љубави, а не о мушкој сујети, жељи за поседовањем, угледом у друштву и тежњом ка вођењу једног живота уређеног по свим друштвеним кодексима. Бокачо још каже да је Рикардов календар био као онај из Равене. То је заправо алузија на тврдњу становника тог града да они за сваки дан у години имају по једну цркву. Та реченица можда и најбоље осликава љубавни живот младог пизанског пара. Госпу Бартоломеу једног дана отима гусар Паганино из Монака. Тог лика доживљавамо као неку италијанску верзију Робина Худа - он је сурови отимач блага али и доброчинитељ, насилник али и нежни љубавник, а своју нову жену обасипа утехом. Бокачо преноси значење речи секс на реч утеха, те нам тако у границама пристојности, али због превеликог понављања те речи - ласцивно и смешно, говори колико је млада уживала у открићу путених радости, тако сурово запостављаних и угушиваних код сиротог Ричарда. Разлог за Бартоломеино претварање да не познаје Ричарда када овај дође да је врати кући, лежи у томе што је она желела да конфликт реши што је брже могуће, без неког великог и заморног упуштања. Међутим, када види да јој то не пролази, онда му у четири ока говори све што јој је на души. У њеним речима се види да се ради о обичној, младој и здравој девојци, која се, ра разлику од својих вршњакиња, није стидела да затражи оно што је чинило срећном - мушкарца уз себе. Упркос њеном бесном набрајању, Рикардо не схвата у чему је његова грешка, празници су морали да се поштују, зар не? Док се прекоревања и увреде нижу, појављује се једно вулгарно средњовековно поређење, које и вековима пошто је књига написана не може да не изазове смех код савременог читаоца. Наиме, није потребно тумачити метафору коју Бартоломеа упућује мужу: онај који је требало да обрађује мој мали вртић. Она готово поносно тврди да више не зна за празнике и још користи прилику да се похвали колико је сексуално активна: јутрос, откако је звонило на јутрење, посао је напредовао сасвим добро. Из последњих редова приче одзвањају савремене речи, речи које су вековима биле испред свог времена, а ни данас нису уобичајене. Средњовековна жена каже средњовековном мушкарцу да жели да води љубав док је млада и лепа, а да ће се Богом бавити када остари и поружни. И још каже да ће је није брига за морал и част, нарочито не за њене родитеље, који нису мислили на њу када су је удали. Није потребно говорити колико је револуционарно ово сласно изговорено ниподаштавање вере и породице. Као да је избацила све што се у њој скупљало, Бартоломеа му још говори да је у Пизи била само његова наложница. Тиме хоће да каже да њена нечасна веза са Паганином више подсећа на брак, него она у којој је законски била, јер гусар предано и заљубљено обавља све брачне дужности једног мужа. На крају му задаје одлучујући ударац - каже му да му се не би вратила ни када би је Паганино остваио. То говори о њеној храбрости и спремности да се до краја бори за оно што воли и за шта је Бог створио. Бокачо на крају прави дивно поређење рекавши да је Бернабо, кладећи се са Амброђолом, јахао магарца али окренут ка репу. Бернабо је дакле по Дионеовом мишљењу лакомислена и брзоплета луда, која се непромишљено коцкала својим и жениним животом, а онда изненада имала среће, среће која се огледа у непоколебљивој чедности његове жене. Кроз перо Бокача, а уста Дионеа, проговорила је жена која је искусила живот без страсти и љубави, живот без радости и смисла, међутим на време схватила како да га промени. Бестидно и дрско је прегазила сва морална начела и све друштвене норме, подигла главу и без трунке средњовековног срама рекла каква је њена природа и шта је чини срећном. Госпођа Бовари, власница најпознатијег врта у европској књижевности, за госпу Бартоломеу, мало је дете.

Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Корисник:Boleynn/Радна_табла&oldid=23091671”