Корисник:Domatrios/Арбанашка култура

Ако се узме да је језик носилац културе једног народа, онда се не може говорити о посебној арбанашкој култури у периоду до краја XV века. Већина арбанашког народа живела је животом сточара и земљорадника, чије се уметничко стваралаштво своди на пеому и причу, усмено предавану с колена на колено. Арбанашка народна књижевност позната нам је тек из доцнијег времена, мада у њој живе многи мотиви који вуку порекло управо из XIV и XV века. Међутим, из овог времена нема никаквог писаног споменика на арбанашком језику.

Први помен народног језика Арбанаса потиче из 1285. год. — „lingua albanesescha" арбанашких досељеника у околини Дубровника. Понекад се арбанашки језик и доцније помиње. Прву лексичку грађу дао је Ritter Arnold von Harff с доње Рајне тек 1496. год. када је преко Драча ишао на хаџилук у Јерусалим. Арбанаси се као посебан народ врло касно јављају иа историјској позорници; политачка прошлост Албаније везана је у средњем веку углавном за освајачку политику страних држава; па и када су се као активан чинилац јавили арбанашки феудалци, они су овоју судбину везивали за византијску, српску, анжујску или млетачку политику и нису ститли да у сопственој држави изграде своју културу.

Они су сами били под утицајем грчке, српске или италијанске културе. Исте културне утицаје осећало је и становништво албанских градова. Најбољу слику двоструког утицаја показује нотарска служба у самом Драчу: једну исправу писао је 1243. год. „imperialis et duplicus Dirrachii notarius", а 1246. год. „πριμιμκηριος τον αναγνωστων". Па и саме латинске повеље које су настале у Драчу током XIII века показују у својим формама како западни тако и византијски утицај; тек под анжујском влашћу преовладале су у драчкој исправи јужноиталијанске формуле.

Албански феудалци издавали су исправе на српском, грчком и латинском језику. Латински језик постепено је излазио из употребе, па је на југу Албаније преовлађивао грчки, а на северу српски језик у канцеларијама династа. Српске писаре имали су не само Балшићи, Мркша Жарковић и валонски господар Александар, већ и Дукађини и Кастриоти. Кастриоти, Мусаки и Топије слали су и у Италију писмо на грчком језику. Дубровчани су 1434. год. јављали угарском краљу Сигисмунду да Андрија Топија има само српске писаре и, ако добије писмо на латинском језику, мора га слати латинским канцеларима у приморју да га преведу, тако да садржина тих писама не може остати у тајности; зато су саветовали краљу да се с Топијом дописује на српском језику. На српском је писао Дубровчанима и први турски субаша у Албанији — Балабан-бег; и Млечани су у Скадру морали држати српског писара.

У животу арбанашке властеле иначе се осећао утицај Запада: рано су изабрали грбове за своје породице, а затим, под утицајем хуманизма, почели да порекло својих породица доводе у везу с личностима из антике. Међу самим Арбанасима било је доста школованих људи, и то свештеника, који се у великом броју јављају и ван Албаније, на првом месту у Дубровнику, преко кога их је и иначе водио пут у позната стецишта побожних хаџија на Западу. Неки су и учили у Дубровнику: један свештеник из Пилота послао је свог нећака у Дубровник да код „доктора граматике" (тј. латинскот језика) научи „да добро чита и пише на трговачки начин", а затим „да зна да тумачи Доната и Катона". У другој половини XIV века један Дривастинац (Тheodorus filius domini Nicole de Drivasto) био је учитељ у Стону.

Унук Андрије Мусакија Јован написао је после 1514. год. мемоарски спис у коме је изнео историју и генеалогију своје породице са много података о арбанашкој властели у XV веку. Спис је саставио у јужној Италији, где је живео као избеглица са својом породицом, и то на италијанском језику који је научио тек када је напустио Албанију; писао је на основу арбанашке традиције и казивања арбанашке феудалне господе. Те мемоаре допунио је његов син Константин, рођен у Италији, некритички уносећи у текст податке на основу којих би могао да своју лозу повеже с римским царевима.

Жаришта образованости у самој Албанији били су манастири и цркве, како једне тахо и друге хришћанске вероисповести. Њихово зидање и украшавање пружило је могућности и самим Арбанасима да изуче многе архитектонске и сликарске послове. У другој половини XIV века живео је и радио у Дуброваику сликар Јован из Драча, одакле је 1435. год. дошао и један младић да учи сликарство код Томе Примојевића. Истакнути арбанашки вајар Андрија Алеси расуо је своје радове у другој половини XV века по Млецима, Рабу, Задру, Шибенику, Трогиру, Сплиту, Анкони и Тремитима.

Својом делатношћу допринели су поједини Арбанаси развитку опште културе и уметности. Много је још било потребно времена да се ударе темељи националне арбанашке културе.

Извор: Иван Божић, Албанија и Арбанаси у XIII, XIV и ΧV veku, Бгд. 1983.