Корисник:Domatrios/Грци и Пеласти

Уредник aкадемик ВЕЉКО ПЕТРОВИЋ

МИЛАН БУДИМИР

ГРЦИ И ПЕЛАСТИ

(Приказанона 1 скупу Одељења литературе и језика САН, 11-11-1950)

ИЗДАВАЧКО ПРЕДУЗЕЋЕ НАРОДНЕ РЕПУВЛИКЕ СРБИЈЕ БЕОГРАД, 1950

Штампарија „Слободан Јовић" Београд, Стојана Протића 52.

1. Како је познато седамдесетих година прошлог века запазио је најпре Асколи извесну законитост у погледу ивдоевропских гутурала односно сибиланата палаталног порекла. После њега су Фик, Хаве, Шмит и Брадке употпунили то учење, по коме су тада познати индо-европски језици подељени у две групе. Прва група названа је источном, a друга кентумском или западном и то према дијалекатском рефлекту претпостављеног „прајезичког" израза за број сто „котом". У прву групу су сместили литвански и словенски, ирански и индиски, a у другу грчки и германски, келтски и латински. Таква подела ивдоевропских дијалеката признавана је неких педесет година, док се није 1925 појавила Педерсенова расправа „Le groupement des dialectes indoeuropeens".

Али већ неколико година после Асколијева открића повећан је број чланова сатемске или источне групе. Хибшман је утврдио да је јерменски језик самосталан ивдоевропски дијалекат a Γ. Мајер доказао је самосталност шиптарског (арбанског) језика. Већ се тада почело помишљати на могућност ближе везе шиптарског са илирским, који би на основу те везе морао исто тако припадати сатемској или источној групи. Готово у исто време када су Асколи и остали стручњаци разрађивали поменуту поделу индоевропских дијалеката, нађени су у северној Сирији први споменици тако названог хијероглифског хетског језика. Нађен је затим чувени натпис на острву Лемносу, па доста бројни египатски споменици језика старих Фрига, који су имали своје саплеменике Бриге у централном и југозападном Балкану. Томашек је започео испитивање трачких мрвица, a Паули је указивао пре Бугеа и Кречмера на лингвистичке везе између становника западног Анадола и Егеје, Балкана и Падске Низије. Слика ивдоевропске језичне територије је постајала на тај начин све интересантнија, али и замршенија.

Кречмеров мајсторски писан „Einleitung in die Geschichte der griechichen Sprache", објављен 1896, дао je завршни приказ свих дотадањих лингвистичких студија, које су обухватале балканскоанадолску област. Овај рад као да је задржао, a не унапредио најстарију језичку историју те области. Још тридесетих година нашег века, после Хрознијевог дешифровања главног хетског материјала из државног архива у Богхазкеју, покушавао је Кречмер да спасе што више може од свог учења, по коме пре грчке колонизације Анадола нема у тој обласги ни мало места ни за семитске ни за ивдоевропске језике. Кречмер је овим својим учењем тако рећи спречио даљи рад на изучавању оста така анадолских идиома, као напр. ликиског, који су Торп, Буге и Петерсен са доста основе одредили као припадника источне или сатемске групе и довели га у ближу везу са неариским члановима те групе, тј. са јерменским, чији су се носиоци у VIII веку ст. е. изгледа доселили са заладног Анадола у данашњу своју област.

Још почетком нашег века обраћена је пажња архивском материјалу са минојског Крита, чије је дешифровање још увек у пробном стадију. Управо пред овај рат, после откривања појединачних и фрагментариих натписа из Атике, Арголиде и Бојотије, нашли су Швеђани у Несторову Пилу омањи архив са неких 600 таблица, писаних азбуком сасвим блиској оној са минојског Крита. Али главна промена у погледу наших схватања o распореду иадоевропских дијалеката дошла је после открића хетског (несиског) и лујског, чији је индоевропски карактер у прво време заступао само Хрозни. Њему се најпре придружио Сомер и Форер, a доцније и остали лингвисти, међу којима неки као Стуртевант и Тромбети нагињу више латералном односу између ивдоевропског и хетског језика. Американска епиграфска открића у Лидији, a још више изучавања новооткривених тохарских дијалеката у китајском Туркестану изазвали су потпуну забуну међу индоевропским стручњацима.

Док су чињенице из балканскоанадолске области мењале из темеља лингвистичку стратиграфију тог простора у класично и прекласично доба, дотле је све дубље изучавање тохарског приморавало стручњаке да изврше ревизију целокупне индоевропске језичке области.

Показало се да се више не може сатемска група звати источном, јер се источно од те групе налази један ивдоевропски дијалекат архаична типа, који није сатемски. Али тај најисточнији индоевропски дијалекат, или тачније речено оба тохарска дијалекта, кучајски и карашарски, не спадају ни у западну или кентумску групу. Та кентумска група c друге стране не може се више звати западном, јер њен настарији претставиик — мислим на хетски и на лујски који је по свему судећи још архаичнији од хетског — иде у погледу гутурала заједно са кентумском групом, али је географски много ближе сатемској групи. Под тим околностима јасно је било сваком стручњаку, да се мора извршити ревизија традиционалних схватаља и да се мора мењати освештана подела индоевропске језичне заједнице на кентумску и сатемску — односно на западну и источну.

2. Стога је дански лингвиста Педерсен на основу хетског и токарског покушао да образложи нови распоред ивдоевропских дијалеката, распоред који одбацује онај критериј што су га израдили Асколи, Фик, Хаве, Шмит, a коме су Бругман и Хирт дали класичан облик.

Док ова двојица са већином осталих. немачких лингвиста виде у реконструисаном „праивдоевропском" таквог најстаријег представника ивдоевропске језичке заједнице, који разликује сва три реда гутурала (веларне, лабиовелдрне и палаталне), дотле Меје и његова група стоји на гледишту да је „опште-индоевропски" као најархаичнији језик „индоевропског" карода имао у ствари свега два реда гутурала, веларне и лабиовеларне, н да су палатални гутурали секундарна ивовација карактеристична само за источну групу, чији се чланови управо у том погледу не слажу у свим појединим случајевима. По том Мејеову схватању кентумски језици би претстављали старију, a можда и најстарију фазу „општеиндоевропског" језика. Трубецкој у својим излагањима o постанку ивдоевропских језика (Acta linguistica I, 81) приближава сe у својим основним погледима учењу Марове школе. То учење налазимо већ у V веку ст. е., додуше у врло примитивном облику, код анонимног писца „О Атинској држави". Трубецкој долази до закључка да се за „првобитни ивдоевропски" морају претпоставити најмање два реда гутурала, али да готово сви историјски познати ивдоевропски дијалекги имају само један ред гутурала, и да је појава другог реда гутурала секундарног карактера.

За Трубецког је важна околност са гледишта лингвистичке географије, што кавкаски језици показују два реда гутурала, при чему је супротнаст између веларних и палаталних гутурала условљена природом суседних вокала. Ипак Трубецкој заједно са Куриловићем који је у првом реду на основу хетског материјала обновио и употпунио де Сосирово и Мелерово учење o ивдоевропским ларингалима, налази да су у сасвим „најстајријем" стадију ивдоевропског језика постојали ларингали, и да се стога најпримитивнији индоевропски језик формирао у сусетству кавкаских и хамитско-семитских језика, код којих постоје ларингали. У доцијем стадију, каже Трубецкој, изгубио је индоевропски своје ларингале, пa je према томе појава ларингала у историјски познатим индоевропским језицима секундарног карактера исто тако као у финско-угарским и алтајским језицима, који првобитно нису знали за лариигале. На Куриловићево учење o секундарном пореклу индоевропских лабиовеларних гутурала вратићемо се доциије.

Мелер је, међутим, уз Педерсенову подршку још почетком овог столећа обновио мишљење Асколија, Делића и других o сродству Индоевропљана са Семитима и Хамитима и заступао учење o генеалошкој вези између икдоевропских и хамитско-семитских ларингала, служећи се при том, разуме се, углавном знатно друкчијим материјалом од оног који је стајао Куриловићу на расположењу. Али што је у овом случају много важније, Мелерове еквације индоевропског и семитског лексичког материјала почивају на претпоставци да је најстарији индо-европски знао за палаталне гутурале (в. Sot, Festschrift Hirt II, 45, који у свему подржава Мелерову теорију). Схватање Мелерово и Шотово да се због многобројних подударања, фонетских, лексичких и морфолошких, између семитскот и индоевропског мора одбацити традиционално учење o јужном пореклу семитских народа са Арапског полуострва и да се морамо помирити са северним седиштима тих племена, потврдила су последњих година археолошка и историјска испитивања предњоазиске области. Асириолог и хетитолог Хрозни у свом најновијем делу „Die Aelteste Geschichte Vorderasiens" сматра као доказано да су се Хамити и Семити отселили на јут из кавкаско-касписке области па су према томе снажно допуњена гледишта Трубецког и Бенвениста o најстаријој постојбини индоевропских народа. То је понтско-касписка област, a не балтичка, како је, због јегуље и лососа, стално хтео Хирт и остали немачки лингвисти.

Речено је напред да је Педерсен подржавао учење свог земљака Мелера o прединдоевропском сродству индоевропских и хамитско-семитских језика. Али како Мелер у свом доказном материјалу, изложеном врло прегледно у његовом Vergleichendes indogermanisch-semitisches Wоrterbuch, oперише не само ca ларингалима, него и са пала-талним гутуралима као заједничком поседу предивдоевропске и предсемитске фонетике, намеће се сваком закључак, да сатемска група индо-европских дијалеката претставља много више у погледу архаичности од траженог праиндоевропског језика, који би по схватању Мејеове школе требало да има само два реда гутурала, веларне или медиопалаталне лабиовеларне или постпалаталне. То, међутим, није једини закључак који се да повући из овог учења o некашањој врло давној језичној заједници Индоевропљана и Семита. Из таквог учења произлази даље да је та заједница почела да се растура најдоцније у петом миленију старе ере и да се индоевропизација почела вршити из кавкаско-касписке области у правцу запада Педерсен констатовао везе између турског каузативног инфикса -dir- са индоевропским суфиском -ter- каратеристичним за nomina agentis.

Педерсенова ревизија распореда индоевропских дијалеката, дата у поменутој расправи „Le groupement итд." и пововно изложена у Festschrift Hirt II 582 и у расправи „Hittitisch und die anderen indo-europaischen Sprachen (1938), састоји сe у томе што образује посебну групу индоевропских дијалеката, састављену од келтског, италског, хетског и тохарског. Kao критериј за ову нову групацију поред генетива код именица на -о узима се углавном медиопасивни форманс -r, документован у наведеним ивдоевропским језицима. Како се овај форманс јавља и у језичким остацима старих Фрига, које већина стручњака a са њима и Педерсен убраја у сатемску групу, то би ова исоглоса пресецала ону старију обележену изразом Kentum-satem, пa би према томе медиопасивни форманс -r значио уствари иновацију, карактеристичну само за ове ивдоевропске језике, смештене првенствено на јужном рубу ивдоевропске језичке области. Историјски распоред помеиутих језика са медиопасивним формансом -r растегнут је грчким дијалектима, који као да немају тога форманса. На тај се начии добијају две групе индоевропских језика са формансом -r; западна келтско-италска и источна хетско-тохарска. Треба међутим истакнути да се овај исти форманс јавља и у лујском, који је по свој прилици и старији и архаичнији од хетског: луј. vasantari — лат. vestiuntur.

Накнадна истраживања показала су да се тај исти форманс сачувао у слабијии траговима и у јерменском. Стога је потребно подвући нужан закључак. Мејеов по којем је појава овог форманса, по свему судећи, остатак старог насеља, a не заједничка иновација поменутих језика, кентумских и сатемских. Таква констатација одузима готово сву вредност Педерсенову критерију. Ипах се мора истакнути да овај уважени лингвиста није ни доцније променио свој став у том погледу.

Потребно је стога навести још ове две околности које јасно потврђују архаичност, a не рецентност медиопасивног форманса -r. Прво, Меје је са пуним правом нагласио имперсоналну употребу овог формаиса као примарну, a његову пуну морфолошку изградњу као секундарну. То нас наводи ка мисао да се и у овом случају, као код примарног наставка за треће лице синг. акт., које је према убедљивој Вакернагловој интерпретацији првобитан nomen actionis на -ti, ради o стaријем номиналном образовању и да стога постанак медиопасивног форманса -r не смемо одвајатн од претеритског облика за треће лице множине на -er (i), чији је основни карактер очнгледно имперсоналан или тачније речено колективан у његовој ранијој фази. Ако је овај имперсонални форманс, како то по свему изгледа, имао првобитно доиста колективан карактер, онда се његова историја мора пратити заједно са историјом индоевропског средњег или мртвог рода, код којег тај исти форманс, према убедљивим доказима Ј. Смита, обележава колектив. Како се тај род јавља као patiens, медиопасивна функција тог форманса постаје још разумљивија. Трубецкој, говорећи o најстаријим везама између индоевропских и кавкаских језика, образложио је своје схватање o стварној природи овог форманса који се несумњиво налази у пасивиој функцији код неких говора северноисточног Кавказа. Према његовим излагањима тим кавкаским језицима и индоевропским језицима за ознаку пасива служе форманси -t, -n, -r. Чини ми се стога да је номинално порекло овог форманса несумњиво, па примерима Трубецког додајем само ове три морфолошке групе: datus, donum, δώρον, πλατύς, panus, Flur, status-storum (у трачком), стан.

Из наведеног излази да се не може прихватити Педерсенова ревизија нити његова прегрупација индоевропских језика: медиопасивни форманс -r ушао је у ивдоевропски из његова претходног стадија па се у неким дијалектима очувао јаче, а у некима слабије. Чињеница што се он јавља у обе групе, кентумској и сатемској, никако нам не допушта да га сматрамо иновацијом, па је са те стране cтapa Асколијева теорија још увек прилично обезбеђена.

OCR прве две главе,