Корисник:Domatrios/Музичке институције у Хелади

Међу најстарије и најпознатије састављаче нома иду Олимп, Терпандар и Клона. Олимп из Фригије јесте најстарији музичар и архегет аулодијског певања у древној Хелади. Сходно античкој традицији постоје три музичка ствараоца именом Олимп: Олимп Старији, Олимп Млађи и Олимп из Фригије. По Суидином свједочанству, Олимп Старији живео је у време Троје, а Млађи од 738-695, године пре нашега рачунања времена. Олимп из Фригије, по Суиди, живио је у Мидино време. Ову заблуду створио је Пратина, прихватио Суида, а исправио Аберт. Олимп се сматра истинским проналазачем аулетичких нома, инструменталне музике и композиције. Олимп је, према Плутархову сведочанству, у Хеладу донио хармонијске номе и пронашао енхармонијску врсту. Осим тога, он је фригијски тетракорд проширио на октокорд и тако створио фригијски тоналитет.

Најстарији музичар и лиричар рођен на хеленском тлу јесте велики китарод Терпандар, родом из Антисе са Лесбоса. Терпандар је живео у седмом веку пне. Путовао је пуно по Хелади и Лидији из које је у хеленску музику унео доста новина. Он је, по Атенајеву сведочанству, у Спарти победио на првом Карнејском празнику у музичком надметању или агону двадесет шесте Олимпијаде, односно 676. Хеланик сматра да је те године основана прва музичка школа или институција у древној Спарти. Горње не одговара истини, зато што је Терпандар дошао и победио на организованом музичком такмичењу, што указује да су у Спарти пре Терпандра највероватније постојали музичари и хореути за припремање хорова. Исто тако, неисправна је тврдња да је Терпандар први у Лакедајмон унио китародију. Он је ному дао нову форму и први састављао китародијске номе. По угледу на лидијску пектиду, хеленској тетракордној лири додао је три жице и створио хептакорд. Осим тога, створио је како еолски тако и бојотски тоналитет, а сматра се и оснивачем хеленске вокалне музике, што ће рећи музике у којој је глас био изнад инструмента и замењивао га. Терпандар се, по сведочанству Климента Александријског, у Химни Зевсу послужио дорским тоналитетом. Својом музиком и певањем деловао је политичко-катарктички тако што је у Спарти њоме угушио једну побуну, а Ликургове законе компоновао ради лакшег памћења. Сматра се и проналазачем хородије. Терпандрова улога у развоју хеленске музике била је голема, па нас не чуди што се сматрало да је он пронашао Орфејеву лиру кад је испливала на Лесбос. Осим тога, Терпандар је на острву Лесбосу вредио и као народни учитељ.

Трећи представник најранијега лирског периода био је Клона. О њему античка традиција каже да је, по тврђењу Аркађана, Тегејац, а по мишљењу Бојоћана - Тебанац. О Клони Плутарх каже да је први састављао аулодијске номе, елегије и епске стихове. Приписивао му се и проналазак просодија, али је установљено да је просодиј Олимпов изум.

Друга музичка школа у Спарти установљена је око половине седмога века пне. Њезини оснивачи били су Талета из Гортина, Ксенодам из Китере, Ксенокрит из Епизефирских Локра, Полимнест из Колофона и Аргејац Сакада. Горњи песници-музичари писали су партеније за лепе и кршне ћерке спартанске аристократије и увежбавали хорове који су о празницима прослављали богове и хероје. Својом музиком деловали су морално и естетски, уносећи у Спарту осјећај за склад, поредак и славна дјела. Ксенодам из Китере и Ксенокрит из Епизефирских Локра мало су нам познати.

О Полимнесту, учеснику у оснивању других музичких институција у Спарти, знамо да је певао аулодијске номе и елегије. Хераклејд га сматра изумитељем ијастијске лествице. О њему Плутарх каже: Плимнесту се приписује модус који данас називамо миксолидијским, а кажу да је унапредио интервале који се називају еклисис и екебол.

Према сведочанству Глаука из Регије, састављао је и ортхијске номе. У старини га први спомиње Алкман. Нешто је млађи од Талета којем је, по Паусанијину сведочанству, посветио једну поему. Може се сматрати савремеником Сакаде Аргејца који је живео у седмом и шестом веку. О Сакади Плутарх каже да је врстан песник и музичар; да је спевао ном назван тримелеј, то јест ном од три мелодије: дорске, фригијске и лидијске. Он је, према Полуксу и Страбону, спевао један ном од пет делова. Реч је о његовом чувеном Питијском ному у част Аполона Делфљанина. На Питијским је играма победио године 582, 587 и 574. Монро, енглески истраживач античке музике из претпрошлог века, сматра да је Сакада изумитељ инструменталог нотног писма. По томе би оно било старије од вокалног које је настало у време хеленско-персијских ратова. Монро се вероватно наслањао на Херодота који о Аргејцима каже да су пионири у целокупној хеленској музици.

Уз Сакаду споменимо и Никофела, најстаријег историјски зајамченог музичара из Тебе. Полукс каже да је Никофел реформисао аулодију и у таквом облику компоновао ном у част богиње Атене. На ном се надовезују остали књижевни облици лирског песништва, то јест елегија, јампска поезија, мелика и хорска лирика. Сами називи указују да је реч о осебујним врстама по облику, садржају и мотивима постања. Њихове су карактеристике следеће: елегија је озбиљна и концизна, јампска поезија -сатирична и агресивна, мелика - страсна и пуна дражи, а хородија - театрална (удружује плес, песму и музику) изражавајући колективна осјећања и мисли. Потребно је, међутим, истаћи да је превасходно музика, а не садржај, утицала на горе наведену раздиобу хеленске лирике. У антици су се, наиме, књижевни родови разврставали према карактеру њиховог музичког извођења. Везивали су се за одређене метричке, односно музичке стопе и пратњу која је допринела да лирску поезију поделимо на монодију и хородију. Док се у монодији истиче појединац и појединачно певање, дотле се у хородији истиче хор, односно скуп, његово певање и хорска музика.