Корисник:Jasminafilipovic/песак

Пут до куће сваког јутра све је дужи  (енгл. And Every Morning the Way Home Gets Longer and Longer швед. Och varje morgon blir vägen hem längre och längre) новела je дело Фредрика Бакмана, шведског колумнисте, блогера и писца. Оригинал је објављен на шведском језику 2016, а 2019. године на српском језику.

Пут до куће сваког јутра све је дужи
Аутор	Фредрик Бакман
Земља	Шведска
Језик	шведски
Жанр / врста дела	новела

Укратко о делу

То је прича о томе како се опростити од некога кога губите од Алцхајмерове болести. Говори о деди и унуку - и њиховој заједничкој љубави према математици и о томе како деда покушава да дефинише шта му се дешава док се бори са страхом од сећања која почињу да бледе.

То је прича o напретку болести и ономе што је потребно да се та болест порази. Од тога да не знате где сте, до тога да не знате ко сте и да не познајете људи које сте некада волели. Ради се о чувању сећања - за обе жртве болести - и одржавању сећања на то ко је та особа била пре него што је стигао овај лопов сећања.

Радња новеле

Пут до куће сваког јутра све је дужи је новела Фредрика Бакмана која прати однос између Ное и деде док дедино сећање почиње да бледи. Радња новеле је једноставна: деда, док је покушавао да изведи чамац на језеру са Ноом, пада и удара главом. Ово захтева да се позове Тед (Ноев тата), који ће заузврат довести деду у болницу. Радња новеле траје неколико дана, током којих се дешава неколико догађаја, док се деда бори да се присети прошлости и задржи свој идентитет.

Велики део новеле се дешава на тргу дединог ума и сећања. Тамо, деда и Ноа седе на клупи и разговарају – при чему су неки разговори заправо стварни и једноставно су замагљени заједно са дединим маштама и борбом да се присети. Трг је пун познатих ствари, као што су зумбули, које је узгајала бака, али су они сада одавно мртви. Дедина борба за памћење је још више срцепарајућа јер деда чврсто верује у прецизност математике. Све мора да има смисла. Међутим,бледеће дединог сећање значи да нема увек све смисла, а то деди постаје посебно фрустрирајуће. Ное даје све од себе да утеши и подсети деду на прошлост, док деда сматра да је Ноа на врхунацу свог живота.

Док се деда труди да се сети, он се враћа у 16. годину живота заједно са својом женом, која се такође враћа у 16. годину, и они препричавају и деле своју љубав. Док се деда бави науком и математиком, бака је религиознија, емотивнија и прихватајућа. На пример, бака верује у Бога, док деда може само да се нада да је стваран. Деда објашњава да је пут до памћења који је сваким даном све дужи и дужи. Деда чак каже Ноии да једног дана неће моћи да се сети ничега, па се Ное мора опростити и никада се не осврнути. Док деда наставља да слаби, Ноа и његов тата разговарају о томе шта могу да ураде за деду. Тата подсећа Ноа да му једноставно морају правити друштво на дугом путу. Годинама касније, Ноа води своју ћерку на камповање и с љубављу размишља о деди.

Белешке о аутору

Фредрик Бакман (рођен 1981) започео је каријеру као један од најпознатијих шведских блогера и колумниста.

Фредрик Бакман

Дебитовао је у књижевности 2012. године, када је објавио међународни феномен Човек по имену Уве.

Необично смешни, дирљиви и мудри, Бакманови романи су одисеје обичних људи и задивљујуће приче о свакодневној храбрости. Фредрик Бакман је досад написао пет романа – сви су добили похвале критике и постали међународни бестселери – и једно дело из области публицистике. Романи су му продати у дванаест милиона примерака широм света.

Човек по имену Уве је преведен на четрдесет четири језика и налази се на петом месту у Великој Британији по броју продатих примерака у 2016. години, а 2017. ова прича о допадљивом џангризалу слави годишњицу како се налази на листи бестселера Њујорк тајмса.  

Шведски филм који је снимљен по овом роману номинован је за Оскара 2017. за најбољи страни филм.