Роман

Из Википедије, слободне енциклопедије
За друга значења, погледајте Роман (вишезначна одредница).
Књижевност
Облици
романпесмадрама

приповеткановела
народна приповетка

Жанрови
епикалирикадрама
Медији
књигапредстава
Технике
прозастих (поезија)
Науке
критикатеоријаисторија

Роман је дугачак приповедни текст написан у прози.

Формалне особености романа је тешко прецизно дефинисати, али је у начелу у питању сложена, обимнија наративна форма, како у погледу количине текста, тако и у погледу опсега збивања које описује.

Историја[уреди]

Генеза романа као жанра изузетно је комплексна и може се пратити чак до неких облика античке књижевности, али се ипак сматра да роман почиње да наликује свом модерном облику у ренесанси, услед све веће доминације прозе и развоја штампе.

У антици постоје историјски романи (роман о Троји, о Александру Великом), утопистички романи (романи о питагорејцима) и авантуристички и љубавни романи који су највише утицали на даљи развој романа; комичко- сатирични романи приказују стварност, критикују је и пародирају, као и постојећу књижевност (Петронијев „Сатирикон“ и Апулејев „Златни магарац“).

Витешки романи су се писали од 12. до 17. века. „Дон Кихот“ пародира ту врсту романа у њиховом зрелом добу. Барокни и херојски романи уводе већи број ликова и више линија радње, тако да поред оквирне љубавне приче има других заплета.

Пикарски роман је први прави модерни тип романа. Настаје у Шпанији у 16. веку и више нема у основи љубавну причу. Пикаро (варалица, лажљивац,скитница, лакрдијаш…), први је прави антихерој, јунак који нема своје место у свету, ни порекло, слободан је да сам све изабере.

Госпођа Ла Фајет "Принцеза де Клев" (1678.), прича о жени која живи за своју љубав и бори се за њу без обзира на цену, први је психолошки роман и један од првих модерних романа; његов утицај се осећа у 18. веку(Манон Леско, Опасне везе), а утицао је и на Русоа, Стендала, Толстоја (Ана Карењина), Вирџинију Вулф, Фокнера, Џојса и друге;

Грађански роман приказује свакодневни живот једне породице без посебних заплета, то је зачетак реалистичког романа (Балзак, Чехов); Комични роман, као породични роман или пародија (Шарл Солер „Настрани пастир“- јунак замишља да је пастир и критикује појаве у друштву).

Роман у 18. веку се усмерава на човека - појединца, велича обичан живота. Написан је као биографија, аутобиографија или прича о нечијем животу. У другој половини 18. века, са Русоом, роман постаје доминантан жанр у виду исповести – испитивање себе, да би се свака индивидуа сусрела са собом.

Сфифтова „Гуливерова путовања“ и Волтеров „Кандид“ су романи у којима се спајају различити жанрови. Комбиновањем панорамског љубавног и психолошког долази до појаве образованог романа чија је тема развој човекове личности. То је новина у 18. веку. Јунаци су индивидуализовани, условљени пореклом, средином, личношћу, као и временом и местом радње који су одређени.

Ричардсон ствара епистоларни роман, док Филдинга занима сам феномен приповедања и отвара питање два времена - време приче и време приповедања; Дефо први ствара јунака који је одговоран за своју судбину.

Популарно гледиште јесте да је СервантесовДон Кихот“ први модерни роман, али је савремени развој жанра знатно комплекснији и не може се везати за један текст.

Обично се сматра да су се прозне форме, налик ономе што се обично назива романом, развиле током шеснаестог и седамнаестог века, да би до истинског успона романа дошло у осамнаестом веку, почев од опата Превоа у Француској и Дефоа у Енглеској, а затим у делима писаца као што су Филдинг, Ричардсон, Стерн, Мериво, Русо итд. У деветнаестом веку роман постаје несумњиво доминантна књижевна форма.

У даљем развоју романа приповедач постаје „вођа илузије“ и њен стваралац, „бог свог свемира“, а приповедачки глас стално комуницира са читаоцем; и аутор и читалац су упућени на текст.

Спољашње везе[уреди]