Роман

Из Википедије, слободне енциклопедије
За друга значења, погледајте Роман (вишезначна одредница).

Роман је дугачак приповедни текст написан у прози. Према подели на књижевне родове, роман спада у епику, тачније убраја се као књижевна врста у епској поезији у прози.[1]

Формалне особености романа је тешко прецизно дефинисати, али је у начелу у питању сложена, обимнија наративна форма, како у погледу количине текста, тако и у погледу опсега збивања које описује.

Историја[уреди]

Генеза романа као жанра изузетно је комплексна и може се пратити чак до неких облика античке књижевности, али се ипак сматра да роман почиње да наликује свом модерном облику у ренесанси, услед све веће доминације прозе и развоја штампе.

Античко доба[уреди]

У антици постоје историјски романи (роман о Троји, о Александру Великом), утопистички романи (романи о Питагорејцима) и авантуристички и љубавни романи који су највише утицали на даљи развој романа; комично-сатирични романи приказују стварност, критикују је и пародирају, као и постојећу књижевност (Петронијев „Сатирикон“ и Апулејев „Златни магарац“).

Средњи век[уреди]

Витешки романи су се писали од 12. до 17. века. „Дон Кихот“ пародира ту врсту романа у њиховом зрелом добу. Барокни и херојски романи уводе већи број ликова и више линија радње, тако да поред оквирне љубавне приче има других заплета.

Пикарски роман је први прави модерни тип романа. Настаје у Шпанији у 16. веку и више нема у основи љубавну причу. Пикаро (варалица, лажљивац, скитница, лакрдијаш…), први је прави антихерој, јунак који нема своје место у свету, ни порекло, слободан је да сам све изабере.

Модерно доба[уреди]

Госпођа Ла Фајет „Принцеза де Клев” (1678), прича о жени која живи за своју љубав и бори се за њу без обзира на цену, први је психолошки роман и један од првих модерних романа. Његов утицај се осећа у 18. веку (Манон Леско, Опасне везе), а утицао је и на Русоа, Стендала, Толстоја („Ана Карењина”), Вирџинију Вулф, Фокнера, Џојса и друге;

Реализам[уреди]

Грађански роман приказује свакодневни живот једне породице без посебних заплета, то је зачетак реалистичког романа (Балзак, Чехов);

Комични роман, као породични роман или пародија (Шарл Солер „Настрани пастир“ – јунак замишља да је пастир и критикује појаве у друштву).

Роман у 18. веку се усмерава на човека – појединца, велича обичан живота. Написан је као биографија, аутобиографија или прича о нечијем животу. У другој половини 18. века, са Русоом, роман постаје доминантан жанр у виду исповести – испитивање себе, да би се свака индивидуа сусрела са собом.

СвифтоваГуливерова путовања“ и Волтеров „Кандид“ су романи у којима се спајају различити жанрови. Комбиновањем панорамског љубавног и психолошког, долази до појаве образованог романа чија је тема развој човекове личности. То је новина у 18. веку. Јунаци су индивидуализовани, условљени пореклом, средином, личношћу, као и временом и местом радње који су одређени.

Ричардсон ствара епистоларни роман, док Филдинга занима сам феномен приповедања и отвара питање два времена - време приче и време приповедања; Дефо први ствара јунака који је одговоран за своју судбину.

Популарно гледиште јесте да је СервантесовДон Кихот“ први модерни роман, али је савремени развој жанра знатно комплекснији и не може се везати за један текст.[2]

Обично се сматра да су се прозне форме, налик ономе што се обично назива романом, развиле током шеснаестог и седамнаестог века, да би до истинског успона романа дошло у осамнаестом веку, почев од опата Превоа у Француској и Дефоа у Енглеској, а затим у делима писаца као што су Филдинг, Ричардсон, Стерн, Мериво, Русо итд. У деветнаестом веку роман постаје несумњиво доминантна књижевна форма.

У даљем развоју романа приповедач постаје „вођа илузије“ и њен стваралац, „бог свог свемира“, а приповедачки глас стално комуницира са читаоцем; и аутор и читалац су упућени на текст.

Врсте романа[уреди]

Постоје многе врсте романа: аутобиографски, биографски, фантастични и научнофантастични, пустоловни, авантуристички, криминалистички, љубавни, дечији, историјски, хумористични, публицистични, сатирични и слично.[3]

Види још[уреди]


Референце[уреди]

  1. Књижевни родови и врсте, riznicasrpska.net, 10. децембар 2010. Приступљено: 18. фебруара 2016.
  2. КЊИЖЕВНИ РОДОВИ – ЕПИКА, Селена Т., gramatikaiknjige.wordpress.com, 22. јул 2013. Приступљено: 18. фебруара 2016.
  3. Књижевни родови, Петар Јокић, tabanovic.com. Приступљено: 18. фебруара 2016.

Спољашње везе[уреди]