Корисник:JovanaNikolic201600263/песак2

С Википедије, слободне енциклопедије

Боваризам[1] је стање или осећање незадовољства, карактеристично за лик Еме Бовари, јунакиње Флоберовог романа, Госпође Бовари. Концепт боваризма дефинише склоност неких људи да пате од монотоније провинцијског живота: велики град постаје сан подстакнут читањем романа. Читање, средство за ослобађање од сувише оптерећујуће стварности, има перверзне ефекте праве дроге. Након разних искустава, лик је приморан да се врати у стварни свет, доживљавајући разочарење јер поново постаје заробљеник света за који није створен. Карактеристична опозиција ових дела поиграва се са две стране: романтизмом малобројне, мање-више писмене елите и буржоаском тегобом друштва.

Израз боваризам потиче од јунакиње чувеног Флоберовог романа која, још увек незадовољна својим животом, показује да није у стању да промени било шта и на крају изврши самоубиство. Прво је прешао на књижевно поље, а затим се проширио на поље психологије.

Жил де Голтје посветио је једно од својих најзначајнијих дела појму боваризма.

Етимологија[уреди | уреди извор]

Термин боваризaм је именица настала по главном јунаку романа Гистава Флобера, госпођи Бовари. Увео га је Жил де Голтје 1892.[2] године у свом првом есеју Боваризам, психологија у Флоберовом делу.

Дефиниције[уреди | уреди извор]

Флобер у свом роману представља младу жену која је у младости много читала, посебно романтичарскa дела. Међутим, далеко од тога да буде у складу са њеним сновима, њен брачни живот јој доноси само фрустрације и разочарања, а њен супруг Шарл Бовари је само просечан човек. Неуспешно су завршили и њени сусрети са сеоским господином Родолфом Боуланжером и Леоном Дипиом, стереотипом романтичарскoг младића, са којим је имала аферу. Они су у ствари обоје бледе копије ликова из романа које она сања да упозна. Емино разочарање својим животом је доводи до самоубиства.

Боваризам је „стање емоционалног и социјалног незадовољства које се посебно среће код појединих неуротичних младих људи, а које резултира испразним и несразмерним амбицијама, бекством у имагинарно и романескно[3]. "

„Наклоност којом је погођена јунакиња Флоберовог романа Ема Бовари и која се састоји у томе да своју визију света гради из читања романа. Неисправност романтичних универзума да служе као модели за стварни свет доводи до низа разочарања. У продужетку, термин означава патологију читања.[4] "

Према Флоберу, боваризам је „сусрет романтичних идеала у суочењу са ситношћу ствари у стварности“ који је исти аутор квалификовао термином „меланхолија“[5].

Уопштено говорећи, боваризам се може посматрати као „моћ која је дата човеку да себе замисли другачије него што јесте“. Такође се користи да означи „употребу у литератури грешке сопства о себи пре и после Флобера“. У том смислу, Флоберова јунакиња је блиска јунаку Сервантеса,Дон Кихоту. У оба случаја, роман изражава читаочево „разочарење, разочарање у погледу фикције.[6] "

Књижевна подлога[уреди | уреди извор]

Оноре де Балзак је већ описао ово стање у Жени од тридесет година, из које је Флобер био инспирисан[7]. Према Пјеру Барберису, Балзак је измислио боваризам[8].

На Флобера је утицао и Сервантесов Дон Кихот, којег је много читао и из којег је преузео тему читаоца који своје ноћи проводи читајући екстравагантне књиге. У Госпођи Бовари, мајка, госпођа Бовари узвикује против своје снаjе, у тренутку љутње:

"Ах! Она је заузета! Чимe? Читањем романа, лоших књига.[9] "

Боваризам се овде јасно појављује као тема настала из романтизма и његовог сламања пред реалношћу далеком од женских фантазија и идеала. Флобер тако у Госпођи Бовари даје критички осврт на романтичарску књижевност која се развила у деветнаестом веку.

Наслеђе[уреди | уреди извор]

У својој књизи, Као роман, Данијел Пенак проглашава боваризам, који квалификује као „болест која се преноси текстом“, као једно од неотуђивих права читаоца.

Тема је преузета на телевизији (Очајне домаћице), у биоскопу (Цезар и Розалија од Клода Сотеа) или у позоришту од стране Кларе Ле Пикар, посебно са Сањањем госпође Бовари. Ову тему налазимо у филму Каирска љубичаста ружа Вудија Алена.

Дана 2. марта 2017, током презентације свог пројекта и након питања Изабел Торе из ТФ1, Емануел Макрон, тадашњи председнички кандидат 2017, користи реч „боваризам“ да квалификује питање новинара: „Постоји нека врста новинарског боваризма који је никада не говори о тренутку већ увек говори о следећем кораку.[10] "

Референце[уреди | уреди извор]

  1. ^ „BOVARYSME : Définition de BOVARYSME”. www.cnrtl.fr. Приступљено 2021-12-22. 
  2. ^ „"Que veut une femme ?"”. Revue Penser/Rêver: стр. 18. 2007. 
  3. ^ „Bovarysme”. www.lettres.org. Приступљено 2021-12-22. 
  4. ^ Montalbetti, Christine (2001). La fiction. Gallimard. стр. 225. 
  5. ^ Lancrey-Javal, Romain. Commentaire sur Madame Bovary. Larousse. 
  6. ^ García Martínez, Patricia (2007). „« La huella de Cervantes en la obra de Flaubert »”. Mélanges de la Casa de Velázquez. nos 37-2. 
  7. ^ Gothot-Mersch, Claudine. Dictionnaire des littératures de la langue française. Bordas. стр. « À ce tournant-là de son œuvre, (Madame Bovary), une figure de romancier paraît s'être imposée à Flaubert : celle de Balzac. Sans trop forcer les choses, on pourrait dire qu'il s'est choisi là un père. […] Comme Balzac, il va composer des récits réalistes, documentés, à fonction représentative. La peinture de la province dans Madame Bovary, de la société parisienne dans L'Éducation sentimentale […] la thématique du grand prédécesseur se reconnaît là. ». 
  8. ^ Barbéris, Pierre. Introduction à la femme de trente ans. Folio classique. стр. 14. 
  9. ^ Flaubert, Gustave (1857). Madame Bovary. Michel Lévy. 
  10. ^ Emmanuel Macron évoque un "bovarysme journalistique" (на језику: српски), Приступљено 2021-12-22 
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Корисник:JovanaNikolic201600263/песак2&oldid=24249462”