Корисник:Lena Srnić/песак
Безбедност младих на интернету[уреди | уреди извор]
Време у којем живимо карактеришу различите дигиталне иновације. Рачунари, интернет, али и многе технлошке иновације су много више доступне деци, него њиховим родитељима. Деца са лакоћом прихватају разноврсне програме, али и апликације које користе свакодневно. То су најчешће апликације које служе за комуникацију са људима. Међу њих најчешће спадају следеће апликације: Facebook, Instagram, Skype, Myspace и многе друге.
Често се догађа да родитељи обраћају пажњу искључиво на реално окружење детета, али не и на репутацију и окружење које деца граде у виртуелном свету. Једино контролом и добрим начинима безбедности могу спречити вршњачко злостављање, али и злостављање од стране одраслих.
Дигитални ризици[уреди | уреди извор]
Излагање дигиталном насиљу, као и дигиталним ризицима је блиско повезано са временом које млади проводе на интернету преко преносивих уређаја. То могу бити: мобилни телефони, преносиви рачунари, али и таблети. Сваки интерент корисник, од самог тренутка приступању интернету може бити изложен различитим безбедносним ризицима, од којих се могу издвојити два кључна:[1][2][3][4]
- Угроженост рачунарског система
- Угроженост самих корисника
Када је реч о првој ставци, ту се свакако мисли на крађу информација, као и различите шпијунаже које оштећује програме и угрожава приватност. Када је реч о угрожености самих корисника, ту се првенствено мисли на децу. То свакако захтева појачане мере заштите и превентивно деловање на свим нивоима. Фландер говори да постоји неколико ризика за децу и младе, у које убрајамо и: пренаглашену изолованост деце и младих услед прекомерног коришћења интернета, изложеност узнемирујућим садржајима, непријатељским или непристојним порукама, излагање насилним и сексуалним садржајима, директна комуникација са особом која тражи непримерене односе итд. Деца и млади могу бити изложени различитим дигиталним ризицима. Они могу бити и примаоци, али и сами учесници и актери у дигиталном насиљу. Ризици могу бити комерцијални, агресивни, сексуални и вредносни. Дигитално насиље у великој мери може оставити негативан утицај на деци, али и на младе. То може имати негативан утицај на његово психофизичко здравље, емоционално, али совијално функционисање, али свакако и на понашање.
Дечије активности на интернету[уреди | уреди извор]
Деца, најчешће интернет користе за комуникацију, забаву и трагање за информацијама.Деца у великој мери користе следеће мреже: Веб браузере, веб сајтове, претраживаче, e-mail (електронска пошта), брзу размену порука, међукорисничке апликације, мејлинг листе, ћаскања или четовања на веб сајтовима, блогови, друштвене мреже, Youtube и слично. У једном истраживању, које је спроведено за Филозофски факултет Универзитета у Београду, испитане су активности ученика на интернету. Истраживање се спровело на ученицима четвртог разреда основне школе. Њима је понуђено да на 6 начина користе интернет. Међу онима који користе интернет, највише је оних ученика којима интернет служи за играње игрица (95%). 85% ученика на интернету прати серије, филмове или спотове, а 20 % њих не зна да користи интернет у било које сврхе. Када је реч о социјалним мрежама, две трћине ученика знају да приступе истим, али нису сви они укључени у социјалне мреже, већ само 54% ученика.
Безбедност деце на социјалним мрежама[уреди | уреди извор]
На основу већ споменутог истраживања, велики број ученика не само да користи рачунар и Интернет, него је и учесник и активиста у многим социјалним мрежама. Једна од мера заштите на тим мрежама је и отварање безбедних профила. Ученици ту током истог истраживања одговорили на многа питања која су такође везана и за социјалне мреже. Из ових резултата мое се закључити да 14% основаца нема свој профил на друштвеним мрежама. Поред већине ученика који своје податке безбедно чувају за себе, ипал постоји и мали број основаца који дозвољавају видљивост истих свима.
Интернет насилници[уреди | уреди извор]
Интернет насилници су у великој мери непознате особе које желе да нас повреде из неког разлога, али такође могу бити и познате особе, које нам желе зло. Они обично позивају са скривеног броја, лажно се представљају или ћуте, вређају и прете. Најважније је да деца не постану жртве и да се науче следећем:
•Не треба ступати у комуникацију са особама која вређају и малтретирају. •Избегавање коришћења провокативних имена на интернету, и у опште понашања провокативног, јер то привлачои насилнике. •Треба да се води рачуна о томе да други на интернету реагују на њихово понашање- ако флертују, треба да буду свесни последица.
Превентивне активности на нивоу школе[уреди | уреди извор]
Неке од превентивних активности које васпитно- образовна установа може да преузме у вези са заштитом младих, као и деце прописани су Законом о основама система образовања и васпитања, као и Правилником о протоколу поступања у одговору на насиље, злостављање и занемаривање. Осим ових закона и правилника, веома је битно да поменемо да дете такође штити и Закон о правима детета, које је прописао UNESCO. Неке активности које школа може да организује могу бити:
•Уређивање посебних страница на сајту школе са садржајима о безбедности детета на интернету и дигиталном насиљу. •Упознавање деце са дигиталним насиљем кроз текстове у школским часописима. •Гледање спотова о дигиталном насељу, уз обавезан разговор након тога. •Снимање видео материјала на ту тему. •Организовање вршњачких обука.
Референце[уреди | уреди извор]
- ^ Миловановић, Тања; Петровић, Милина: Безбедно на Интернету, Центар за проучавање информационих технологија Београдске отворене школе, Београд, 2010.
- ^ Национални CERT+: Заштитите приватност на Facebooku, Београд, 2015.
- ^ Попадић, Драган; Кузмановић, Добринка: Коришћење дигиталне технологије, ризици и заступљеност дигиталнох насиља међу ученицима у Србији, Институт за психологију Филозофског факултета Универзитета у Београду, 2013.
- ^ Др Ристић, Мирослава; Др Мандић, Данимир: Образовање на даљинѕу, Учитељски факултет, Београд, 2017.