Корисник:Maduixa/Мира Алечковић

Списак направљен на захтев SEC (Socièté Européenne de culture)

КЊИГЕ ЗА ДЕЦУ

1. Дани разиграни, Просвета, Београд
2. Љуљашка на грани, Просвета, Београд
3. Пионирско пролеће, Загреб, Завод за издавање школских књига
4. Да се упознамо, Дечја књига, Београд
5. Сребрна коса, Дечја књига, први роман за децу објављен на анонимном конкурсу дечје књиге
6. Пријатељи, Просвета, Београд
7. Чаробна врата, неколико издавача
8. Подземни хероји, Дечја књига
9. Летећи људи, Цетиње
10. Звездане баладе, Дечја књига и више издавача, 20 издања
11. Сањалица, Бигз
12. Плетисанке, више издавача
13. Летећи кревет, Интерпрес, Београд
14. А ја растем, Нови Сад
15. Скините ми дугу, Латковић
16. Небо детињства, предговор Мирослав Антић
17. Светла соба, Просвета
18. Царева пољана, Призрен и Интерпрес, Београд
19. Стаза сребром извезена, Багдала, Крушевац, предговор Мирослав Антић
20. Сунчевићи, Интерпрес, Београд
21. За мамине очи, Дечје новине, Горњи Милановац
22. Ластавице, неколико издавача старе Југославије, Свјетлост Сарајево, Скопље, Београд
23. После четвртка среда, на неколико језика
24. Збогом велика тајно, роман за децу на неколико језика, увршћен у школску лектиру, разни издавачи
25. Сребрни воз, Завод за издавање уџбеника, Београд, и Дечја књига, Београд
26. Сунчани солитери, Београд, Софија
27. Избор песама на албанском, издање у Приштини и издање у – Словачкој
28. Проза за децу, Село расцветала грана, УНЕСКО, Рим
29. Дечја свирала, избор песама, дјец-књиг., Москва
30. Песме за мамине очи, академија Пистоје, Фиренца
31. Кестен детињства, Београдски Плато
32. Пионирско пролеће, Ново поколење, Загреб
33. Песме за децу, Вук Караџић, Београд

РОМАНИ И ЗБИРКЕ ЗА ОДРАСЛЕ

34. Крик младости, прва збирка песама за одрасле књижевнице (М. А.), умножена шапирографом 35. Три пролећа, роман, Просвета, Београд 36. Пољана, песме, Матица српска, Нови Сад 37. Трагови без стопа, песме, Просвета, Београд 38. Љубави је мало, песме, Веселин Маслеша, Сарајево 39. Да живот буде љубав, Школска књига, Загреб 40. Подземни хероји, Просвета, Београд 41. Поема о Дудику, Вуковар 42. Прободено небо, избор песама Десанке Максимовић (песама – Мире Алечковић), Ваљево 43. Ноћ ова последња, Нолит, Београд 44. Јутро, роман, Утро, Софија, Утро, Москва, Рига (Латвија) 45. Зашто грдиш реку, роман, неколико (више) издања 46. Затечена у љубави, збирка песама 47. Избор песама, Марк Сергеев, Иркутск, Русија 48. Песме, Вук Караџић, Београд 49. У папрати неспокоја, Гутембергова галаксија, Београд 50. Опомен, Народна књига, Вук Караџић, Београд 51. Место Свевидо, Крагујевац 52. Огледало, избор из поезије, Културно – просветна заједница Војводине Нови Сад 53. Антологија српске поезије ХХ века, 72 песме, издавач Славистички Иститут Московског државног Универзитета, превод и избор песама сачинио је – шеф катедре Славистике овог најзначајнијег, највећег и најважнијег Универзитета у Русији (тј. Руској Федерацији – РФ), господин – Андреј Базилевски

(Дела Мире Алечковић превођена, преведена су на око двадесет – страних језика, а између осталог и на следеће језике: италијански, француски, пољски, руски, летонски (тј. – латвијски), грчки, грузијски, украјински, словачки, мађарски, румунски, бугарски, словеначки, македонски, албански, монголски језик, итд., итд., итд.)

НАГРАДЕ

Ордење

1. Орден за храброст, у антифашистичкој борби у Другом светском рату, Југославија (СФРЈ)
2. Орден за храброст, за антифашистичку борбу, Русија (екс: СССР)

Друге награде и признања

1. Орден Братства и јединства (Југославија, тј. – СФРЈ)
2. Орден заслуге за народ (тзв. Друга Југославија, тј. – СФРЈ)
3. Прва награда, „Златна медаља Академије Пистоје”
4. „Почасна повеља Фиренце”, добијена од градоначелника Лапире
5. Златна медаља Француске алијансе, додељена у Нансију (Француска)
6. „Премија” Централног руског часописа за децу за звездану бајку о Вјазми, на великом књижевном конкурсу, слободним и директним гласовима чак више од – два милиона и двестотине хиљада деце(!) и то из – целе Русије (Руске Федерације)!!!
7. „Златно перо Савеза совјетских писаца”, Москва (СССР, тј. данашња Русија или нешто прецизније – Руска Федерација)
8. Почасни избор књиге за децу „Село расцветана грана” (превод: Ђакомо Скоти), од Унеска (Италија)
9. „Белокамена розета” (тј. – „Беловодска розета”), село Беле воде и град Крушевац
10. „Прва награда за роман за децу” у послератној Југославији „Сребрна коса”, на анонимном конкурсу дечје књижевности
11. „Невен”, награда за дечју књижевност
12. „Награда Змајевих дечјих игара” за унапређење дечје литературе, Нови Сад
13. „Велика Повеља Змајевих дечјих игара” за животно дело и дечју литературу, Нови Сад
14. „Прва награда за песму из ослободилачке борбе”, Марибор
15. „Горанова награда за дечју литературу”, Хрватска
16. Прва „Вјесникова награда” избора читалаца
17. Награда „Гордана Брајовић”, Алексинац, Србија
18. „Младо покољење”, највиша награда за дечју литературу у Србији
19. „Златна значка” Културно – просветне заједнице Србије
20. „Златан кључић”, награда „Смедеревске песничке јесени” за дечју литературу
21. „Златан прстен”, награда за поезију, Црвенка, Војводина
22. „Велика Повеља Патриотског савеза Југославије”
23. „Златан лептир” – награда дечјих новина за литературу за децу, Горњи Милановац
24. „Награда Вечерњих Новости” за сарадњу на хуманитарним акцијама, коју је Мира Алечковић добила од „Вечерњих новости” истовремено када и песник Брана Петровић
25. Награда „Раде Драинац”, Прокупље (посвећен јој је цео часопис „Ток”)
26. „Седмојулска награда” од Удружења књижевника Србије (УКС-а)
27. „Седмојулска награда за животно дело” од Републике Србије
28. Награда „Курирчек”, Марибор, за најлепшу поезију за децу и вишедеценијско одржавање и неговање културних веза између књижевних стваралаца Србије и Словеније
29. Награда „Златан прстен”, за пријатељство, тј. за – успешно ширење пријатељства, међу људима, у нашој земљи, као и у свету, Липолист, Србија
30. „Велика Повеља Змајевих дечијих игара”, Нови Сад
31. „Змајев штап”, прва награда „Змајевих дечјих игара”, Нови Сад
32. „Вукова награда”, Република Србија
33. Награда „Милица Стојадиновић Српкиња”, Културно – просветна заједница Нови Сад
34. Велика златна медаља „Цар Душан”, примљена у Грачаници, са образложењем:

„за присуство песникиње и њене поезије деценијама у свим местима Косова и Метохије”

СТРАНА ОДЛИКОВАЊА

ФРАНЦУСКА ОДЛИКОВАЊА:

Витез Легије части (од председника Републике Француске, великог генерала – Шарла Де Гола) Официр Легије части (од председника Републике Француске, господина Франсоа Митерана) Официр уметности и литературе (Француско Министарство културе)

(И, ЗНАЧАЈНА НАПОМЕНА: Ова три, тј. сва три ова заједно – и највећа и најзначајнија француска одликовања на целој територији бивше СФРЈ, СР Југославије и данашње Републике Србије, добила је (и има их) само – Мира Алечковић)

СЕНЕГАЛ:

Орден „Велики сенегалски Лав” добијен од председника – Сенегала, Леополда С. Сенгора, највећег песништва црнаштва (negritudine)

РУСИЈА:

Медаља за храброст – испољену у тзв. – Великом Отаџбинском рату (тј. у – антифашистичкој борби)

АКТИВНОСТ(И) :

1. Уредник часописа „Омладина”, „Пионири” и „Полетарца”
2. Уредник прве едиције стране литературе, новинско издавачко предузеће (НИП) „Младо покољење” („Мали принц”, Сент де Егзипери, Фокнер, Кафка, књига попут нпр. књиге: „У сенци девојака у цвету”, итд., итд.;)
3. Генерални секретар, подпредседник и председник Друштва Југославија – Француска 40 (четрдесет) година и доживотни почасни члан овог Друштва (свих 40 година добровољно и наравно, потпуно бесплатно, тј. без било када и било какве финансијске, тј. – новчане надокнаде)
4. Председник(ца) Друштва Југославија – Норвешка, као нови председник овог Друштва у коме чланови више нису били само српски и југословенски заробљени борци у Другом светском рату, логораши интернирци у Норвешкој, већ и многи други (а према иницијативи тадашњег – норвешког краља)
5. Секретар, подпредседник и председник Удружења књижевника Србије (УКС) и Савеза писаца Југославије (СФРЈ), у више наврата
6. Члан Управе Председништва Културно – просветне заједнице Србије (у више мандата)
7. Дугогодишњи председник Октобарских сусрета писаца (Београд)
8. Четрдесет година у Председништву „Змајевих дечјих игара” у Новом Саду
9. Више деценија члан Удружења новинара Србије (тј. – УНС-а)
10. Члан Председништва жена Југославије (активни, дуги низ година)
11. Један од реоснивача ПЕН клуба Југославије после Другог светског рата
12. Дугогодишњи – веома успешни (по резултатима) директор(ка) новинско-издавачког предузећа (НИП) „Младо покољење” из Београда (са 95 запослених)
13. Члан Балканске асоцијације жена са центром у Солуну (Грчка)
14. Више деценија веома активни члан „Друштва за неговање традиција ослободилачких ратова Србије од 1912 – 1918”
15. Члан је међународне културне организације – Европске културне организације (асоцијације) – SEC (Socièté Européenne de culture)
16. Стални активни сарадник – Европске куће „Поезија – детињство” („Poésie – enfance”, Brusselles), са седиштем у Бриселу
17. Један је од оснивача књижевног часописа за децу „ЗМАЈ”-а (а данас и његов једини преостали – живи оснивач), заједно са својим кумом Бранком Ћопићем, Арсеном Диклићем, Александром Вучом и Десанком Максимовић (у стану М. А., у Београду) као и – први главни и одговорни уредник овог часописа („ЗМАЈ”-а) – изабрана од стране горепоменутих уметника и оснивача овог часописа
18. Учесник(ца), испред Југосавије (СФРЈ) на Конгресу писаца Евроазијских земаља који је одржан 1978. године у Њу Делхију (Индија), а на кома је Мира Алечковић представљала Југославију
19. Била је више година и председник(ца) Комисије за улице, тргове и споменике града Београда (између осталог на предлог Мире Алечковић и у току њеног председниковања овом Комисијом, на централни градски трг у Београду – Теразије, а на њену личну иницијативу, враћена је и ту поново постављена – Теразијска чесма(!), из депоа у Кошутњаку
20. Била је и у Уређивачком одбору београдског недељника „НИН”, још током (почетком и средином) седамдесетих година ХХ века, када је чланство у било ком Управном одбору (УО) и сл. Било искључиво – добровољна и почасна, али и радно веома обавезујућа, наравно то време и – бесплатна активност
21. У младости била је и веома активан члан спортског Друштва и Покрета за развој физичке културе СОКОЛ-а, тадашње Југославије и Србије (тј. била је и тзв. – „соколица”, члан(ица) великог српског, југословенског и европског омладинског и спортског – соколског покрета). Непосредно по окончању Другог светског рата на великом кросу који је одржан у Београду, Мира Алечковић, која се и пре тога бавила – атлетиком, и била учесник у Софији на Соколском слету, стигла је на циљ – друга(!!!), међу више од 10.000 девојака (омладинки)
22. Сарађивала је и одржавала контакте и са члановима српске дијаспоре (расејања), нпр. још током седамдесетим година ХХ века у Канади и САД
23. Такође, поред тога што је у рату за слободу била и – војник, тј. борац, Мира Алечковић такође је и – резервни војни старешина (РВС ВЈ) од 1945. године, у чину и рангу – капетан I (прве) класе, а који одговара (еквивалентан је) чину и рангу данашњег војног чина – мајора.
24. Члан (тј. чланица) је и Савеза Удружења бораца Народноослободилачког рата (СУБНОР-а)
25. Мира Алечковић такође је била и учесница у безброј хуманитарних акција широм своје тадашње домовине Југославије (СФРЈ), као и, наравно, Републике Србије.
26. Песму „Друже Тито, ми ти се кунемо” написала је у току НОБ-а када је имала свега 18 година и то у време када још увек није ни видела – Тита, нити је знала како он изгледа, или пак какав је човек, по својим личним карактерним и другим особинама и карактеристикама. Мира Алечковић је Јосипа Броза Тита први пут у свом животу видела после завршетка Другог светског рата, тек 1945. године, а како сама каже ту песму је написала иако Тита није ни видела ни познавала јер је чула да народ у неким Поткозарским селима пева управо тај стих. Она је само преузела тај тадашњи „народни стих” и узела га као рефрен песме коју је потом написала.
27. У току Другог светског рата, као тадашња скојевка, сасвим млада Мира Алечковић учествовала је у многим акцијама заједно са својим другарицама и друговима у којима су паљени киосци у којима је у тада од Немаца окупираном Београду паљена штампа немачких окупационих власти, а чак је успела (уз помоћ две своје другарице) да пресече и општички кабл на Бањици (иако је била мршава и слаба) који је био једина веза немачких (Ромелових) нацистичких трупа у северној Африци, са главним штабом и бункером Адолфа Хитлера у Берлину...

А ЕВО И ПОНЕЧЕГА ОД ОНОГА ШТО СУ ДРУГИ РЕКЛИ О ЊОЈ – МИРИ АЛЕЧКОВИЋ:

МИРОСЛАВ – МИКА – АНТИЋ (српски песник родом из Мокрина у Банату, Војводина):

„Ово што се догађа човеку када држи у рукама нову збирку песама Мире Алечковић „Стаза сребром извезена” пре од сваког читалачког чина подсећа на присуствовање изложби народних мотива са југа Србије, негде у косовско – метохијском и врањанско – пиротском крају. То су речи изаткане од вековне маште старих разбоја и везова, има ту и обичне сељачке руке оних наших предивних и племенитих бака и прабака, и господствене руке једне Јефимије, има ту ћилима и тканица, има прегача и повезача, има појасева и златом протканих украса на јелецима и антеријама, има мириса призренске свиле. . . једном речју: има неке племените и достојанствене вечности.

Први пут срећемо овакву Миру Алечковић. Изузетно нову, свежу, несвакидашњу, бајковито луцидну, сву посвећену боји и орнаменту речи, на оној невидљивој граници реалног и фантастичног. Миру Алечковић која, овим казивањима, прстима предивним, најфинијим, тка и везе стазе у чаролију детињства, народску, вуковску, невероватну по изворној снази. Чини се као да је, пролазећи кроз стварност, залутала на ону, волшебнију страну нама познатих димензија и одатле нам шапуће гласом од времена и усуда.

Магијска је то поезија, досад неизговорена у нас, па ми је у првом налету читања деловала као заслепљујућа светлост. И тек кад сам почео поново, и опет поново, да се враћам тим стиховима, блесак је утихнуо, навикавао сам се на такву песму, неочекивану, као да је долутала из неке давне, погашене цивилизације.

После шестог читања, спреман сам да потпишем ове редове, искрено зарадован што ме је ова сребром извезена стаза одвела у свет једне изузетне поезије за младе и најмлађе.

Ево после Иване Брлић Мажуранић нешто што је више од народног сребра. Ево злата извезеног једном песничком стазом.”

(Ово горе (напред) је – дословно(и) – Предговор књиге Мире Алечковић која је изашла из штампе у издњу крушевачке издавачке куће „БАГДАЛА”, 1987. године, а који је написао Мирослав Мика Антић у Новом Саду, 4. марта 1985. године. Иначе, CIP каталогизација ове књиге, са горе наведеним предговором – Мирослава Антића, заведена је у Народној библиотеци Србије (НБС), под шифром, тј. – бројем: ISBN 86 – 7087 – 015 – 0, издавач: БАГДАЛА, КРУШЕВАЦ, 1987.).

АРТУР МИЛЕР (амерички књижевник):

„Када бих ја бирао и одлучивао које су три највредније (најспособније и – најрадније) жене – на (у) свету, дакле, по мом мишљењу, међу њима би свакако морала бити (и то по мом мишљењу – и јесте) и ваша књижевница – Мира Алечковић”. (рекао је – Артур Милер, познати амерички књижевник и супруг америчке филмске звезде – диве, Мерилин Монро, приликом његове једине посете бившој Југославији, тј. – СФРЈ . . .).

И, ГЕНЕЗА И ЕТИМОЛОГИЈА ПРЕЗИМЕНА (МИРЕ) АЛЕЧКОВИЋ:

Генеза (и етимологија) презимена, тј. речи Алечковић је следећа: Ово презиме настало је од келтске речи АЛЕЧ, која значи – бљештав, блистав, сјајан, бео (погледати: Велики речник Велшанског језика, страна број девет (9), реч: АЛЕЧ). Алеч је и назив (данашњи) за древни и далеко највећи глечер на Алпима, у Европи (чак 2,6 х већи од другог следећег, иза њега, по величини и далеко већи од свих осталих око 40.000 глечера колико их данас има у Алпима), који се налази десетак километара северно од познатог Симплонског тунела, а највиши врх му се налази на надморској висини од тачно 4.195 метара.

И САМО НЕКИ НАЈОСНОВНИЈИ – БИОГРАФСКИ ПОДАЦИ О МИРИ АЛЕЧКОВИЋ:

Мира Алечковић рођена је 2. фебруара 1924. године у „Српској Атини”, Новом Саду од мајке Драгице Драге Трпинац (Новосађанке, чија је мајка била из познате војвођанске породице Марића, из које је била и позната српска научница – Милева Марић-Ајнштајн, док је њен отац, Младен Трпинац, био пореклом из Далматинске Загоре, тј. из тзв. српске Далмације, „од Шибеника”), која је била друга жена на бежичној телеграфији у Краљевини Југославији и инспектор Пошта у Краљевини Југославији (држала је телеграфске и телефонске линије са Немачком, Мађарском и Аустријом, тј. директне везе са Бечом и Будимпештом), и оца Машана Алечковића (Србина, Херцеговца из Требиња, родом из најстарије херцеговачке и најстарије српске херцеговачке породице – Алечковића, према подацима истраживања до којих је дошао српски књижевник родом из Босне, Скендер Куленовић). Филозофски факултет завршила је у Београду у класи професора, чувеног српског лингвисте и академика Александра Белића, као најбољи његов студент. Удала се у Београду за Саву Николића Гражданског, врсног академског сликара (излагао је у великом броју страних држава, а у Москви је имао изложбу коју је посетило више од 100.000 људи, и то је била прва самостална изложба неког сликара из Југославије коју је посетио толики број људи (посетилаца), итд. Родила је троје деце, две кћери и једног сина: Неду, Милу и Срђу. Живи и ради у Београду.

– (БИОГРАФИЈА –(скраћено), 11.01.2007., у Београду) –