Корисник:Tatjana Tasa/песак
 | Овај чланак је део пројекта семинарских радова на Географском факултету у Београду. Датум уноса: новембар 2019 — јануар 2020. Ова група студената уређиваће у простору чланака. Немојте пребацивати чланак у друге именске просторе. Позивамо вас да допринесете његовом квалитету и помогнете студентима при уређивању. |
| Панчићев пелин | |
|---|---|
| |
| Лишће Панчићевог пелина | |
| Научна класификација | |
| Царство: | |
| Класа: | |
| Ред: | |
| Породица: | |
| Род: | |
| Врста: | Artemisia pancicii
|
| Биномно име | |
| Artemisia pancicii | |
Панчићев пелин[уреди | уреди извор]
Панчићев пелин је 1867. године открио Јосиф Панчић два километра југозападно од села Шушара у Делиблатској пешчари. Источно од Београда и северно од Дунава и данас припада Србији, у то време је било на простору Аустро-Угарске. Карл Ронигер један од водећих ботаничара тог времена, је неколико година касније успоставио везу са локалитетом у Војводини и класификовао биљку као посебну врсту – Artemisia pancicii.
Систематика и класификација Панчићевог пелина[уреди | уреди извор]
Панчићев пелин (Artemisia pancicii) спада у царство биљака (Plantae) и припада разделу васкуларних биљака (Tracheophyta). Припада класи Дикотиледоних биљака (Magnoliopsida), реду Сложеноцветница (Asterales), породици Главочика (Asteraceae) и роду Пелен (Аrtemisia).
Опис врсте[уреди | уреди извор]
Карактеристике фамилије Asteraceae[уреди | уреди извор]
Најбројнија фамилија у оквиру класе Мagnoliopsida, је породица Главочика (Аsteraceae) којој припада око 1/3 врста. Аsteraceae су огромна космополитска фамилија од 920 родова и 19000 врста. Аsteraceae су већином зељасте једногодишње или вишегодишње биљке, ређе шибље и дрвеће, јастучасте форме итд. Најстарији фосилни остаци датирају још из доба олигоцена. Ова фамилија чини посебну природну целину. Данас их највећи број ботаничара дели у две под фамилије, на основу грађе главичасте цвасти и неких других особина на: Asteroideae (Tubuliflorae) и Cichorioideae (Liguflorae).
Kарактеристике рода Artemisia[уреди | уреди извор]
Фамилији Asteraceae припада род Artemisia који обухвата преко 200 врста. Највећи број се јавља у степама Европе, Азије, као и у степским областима Северне и Средње Америке. У Србији је пронађено 9 врста. Главице су често цилиндричне, висеће или лоптасте, груписане у метличасте или гроздасте цвасти. Плод је ахенија по облику цилиндрична или спљоштена.
,,Листићи омотача цепато поређани, ложа пупчаста или готово плосна, кашто длакава, но без паља, цвеће цевасто, по ободу обично женско, по колуту хермафродитно, кашто штуро, ахеније ваљкасте, кашто безпернице, али у горњем крају кратким ободом обрубљене, цвеће жуто, лишће дељено. 1. Ложа длакава, лишће скроз беличасто свиласто, стабло од аршина, биљка је дуговечна, по њивама, прелозима, по утринама, сушним ливадама, на песку, по прљужама и присојним странама, цвета у јулу. – Пелен. Ложа нага, лишће бар озго зеленкасто 2. Маловечне биљке корена жиличастог, по утринама, сушним ливадама. Дуговечне биљке корена обично пузећег, на песку по пржљама и присојним странама. 3. Сва биљка јасно зелена, глатка, врло пријатног мириса, једногодишња, цвета у августу. Биљка длакава нешто пепељава без особитог мириса, двогодишња, цвета у јулу. 4. Лишће перасто, са пошироким ланцетастим кришкама, биљка је дуговечна, по њивама, прелозима, по утринама, сушним ливадама, на песку, по прљужама и присојним странама, цвета у јулу. – Комоника. Лишће двојено пепасто, оздо пепељасто, са линеарним кришкама, биљка је дуговечна, по њивама, прелозима, по утринама, сушним ливадама, на песку, по прљужама и присојним странама, цвета у јулу“ (Панчић, 1997, стр. 193).
Панчићев пелин (Artemisia pancicii)[уреди | уреди извор]
Панчићев пелин расте као вишегодишња и зељаста биљка и има дугачке, пузаве корене. Размножавање је претежно вегетативно, цветање изданка формира се релативно касно и у малој мери. Неароматична мирисна биљка је сиво-зелене боје, а зими постаје мање или више црна. Има бројне неплодне израслине високе од 5 до 10 центиметара, са обично три до пет листова. Стабљике цветова достижу висину од 30 до 90 (ретко 20 до 95) центиметара.[2]
Ареал[уреди | уреди извор]
Панчићев пелин је заступљен само на простору Аустрије, Чешке и Србије, са површином распростирања мањом од 2.000 км². На простору Србије може се наћи у југоисточном делу Панонске низије, у Банату, на највећој европској континенталној пешчари, Делиблатској пешчари, која обухвата близу 35.000 хектара површине. Не постоје подаци о тренду величине популације. У Аустрији се простире на три локалитета, једном северно од Беча и два северно од Нежидерског језера, пронађено је 500-1.000 јединки. У Чешкој је пријављено 350 појединаца из три локалитета. Налази се само у панонском делу Чешке.[3]
Основне еколошке одлике станишта и адаптације[уреди | уреди извор]
Расте у шумама и на просторима травњака, сусшних ливада, њива, по песку, прљужама и присојним странама. Пешчана земљишта условила су особне животне заједнице које се простиру на Делиблатској пешчари. У савременом периоду ветар кошава обликовао је изражен дински рељеф, чије су надморске висине између 70 и 200 метара. Умерено континентална клима, одсуство површинских водотокова и пешчана земљишта условила су особене животне заједнице, које су издвојене у посебну биљно-географску област Делиблатикум.
,,У врло значајном монографском раду Живи песак у Србији и биље што на њему расте, Панчић је обрадио вегетацију и флору живог песка у српском Подунављу, од Рама до утока Тимока у Дунав. Наведено је укупно 262 врсте биљака, од којих 58 цвтница Панчић до тада нигде није налазио ван живог песка“ (Панчић, 1997, стр. 13). Дефинисао је појам живог песка на подручју наше земље. ,,Он каже да је то песак који ветар непрестанце покреће... да су пескови ови земљеделцу од велике штете зато што слабо годе развитку корисног биља, и што ветром на оближње земље пренешени плодовитост његову кваре. [..] Он констатује да се живи песак све више шири и указује да је главни узрок његовом постојању и ширењу небрига човека који неразумно крчи шуме и неодговарајуће газдује на отвореном живом песку“ (Панчић, 1997, стр. 37).
Угроженост и заштита[уреди | уреди извор]
Постоје различите мере заштите у земљама у којима се распростире. Оно што је заједничко за сваку земљу је да је ова врста у опадању. На српској националној црвеној листи наведена је као критично угрожена и због тога се може претпоставити да ће врста да буде сврстана у категорију угрожених. Аустријска црвена листа наводи је као угрожену врсту. У Чешкој је класификована као критично угрожена на националним црвеним листама и законски заштићена. Тренд становништва такође опада, било је познато шест локалитета од којих су три нестала.
Значај Панчићевог пелина[уреди | уреди извор]
У Србији се узгаја у лековите сврхе. Користи се у медицини и од њега се праве чајеви. Као лековити део биљке користи се осушен надземини део биљке. Користи се као ароматично горко средство за побољшање варења, стимулише и олакшава лучење жучи. Овај чај побољшава апетит уколико се користи пре оброка.
Спољашње везе[уреди | уреди извор]
Литература[уреди | уреди извор]
Панчић, Јосиф (1998). Ботанички радови 1. Београд: Завод за уџбенике и наставна средства.
Панчић, Јосиф (1997). Флора кнежевине Србије. Београд: Завод за уџбенике и наставна средства.
Панчић, Јосиф (1998). Јестаственица. Београд: Завод за уџбенике и наставна средства.