Корисник:Zetetikamatf/песак

А шта је са -изам

Опште

"А шта је са - изам" представља пежоратив за стратегију одговарања на неку оптужбу против-оптужбом уместо расправе на тему првобитне оптужбе.

Из логичког и аргументативног погледа, "А шта је са - изам" се заснива на шаблону " tu - quoque " што на латинском значи "и ти", израз који се често употребљава у расправкама за контра-напад, а који је подтип такозв. "ad - hominem" аргумента тј. аргумента који је нема везе са темом расправке већ са самим саговорником како би се избегла расправка на дату тему.

Намера оваквог чина се често репрезентује као покушај да се скрене пажња са садржаја теме или је циљ да се доведе у питање оправданост критике и легитимност, интегритет и праведност критичара, што може попримити карактер дискредитовања критике, која може бити оправдана или не. Уобичајене оптужбе укључују такозв. двоструке стандарде и лицемерје, али се такође може користити и за релативизацију критике сопствених ставова или понашања.

Пример: Саговорник А каже "Дуготрајна незапосленост често значи сиромаштво у Немачкој", а затим се саговорник Б надовеже "А шта ћемо са сиромаштвом у Африци и Азији?".

Поменуте манипулативне и пропагандне технике у смислу реторичког избегавања теме представљају промену теме и лажну равнотежу између саговорника.

Неки коментатори су демантовали лош утицај шаблона "А шта је са - изам" и његовог надтипа "tu - quoque" у одређеним контекстима. "А шта је са - изам" може пружити потребни контекст да ли је или не одређена линија критике релевантна, и понашање које може бити недовршено према међународним стандардима, може бити прикладно у одређеном геополитичком окружењу. Оптужити саговорника за "А шта је са - изам" такође може само по себи бити манипулативно и служити циљу дискредитовања, јер критичке тачке могу бити селективно и свесно употребљене чак и као почетна тачка разговора. Девијације на стратегије као што су:

• "Постављање дневног реда"
• "Оквир (интерпретација)"
• "Ефекат оквира"
• "Подешавање"
• "Бирање по укусу"

могу бити етикетиране као "А шта је са - изам". И "А шта је са - изам" и оптужба на за то су облици стратешког уоквирења и имају ефекат оквира.

Порекло

Прeмa лексикогрaфу Бену Зимеру, термин је потекао из Сeвeрне Ирске током 1970-их. Зимер наводи писмо из 1974. године које је написао професор историје Шон О'Конел, а које је објављено у "The Irish Times" - у, где се жалио на "А шта је са", људе који су бранити "I.R.A."-у истичући наводне злосторстве њиховог непријатеља:

"Не бих предлагао такву ствар да није било 'А шта је са' групе људи. То су људи који одговарају на сваку осуду провизорне 'I.R.A.'-е аргументом којим доказују већу неморалност 'непријатеља', и самим тим праведност Прoвизoрних као што су: 'А шта је са интернацијом, мучењем, присилним храњењем, војном застрашивањем?'. На сваки позив да се заустави одговара се на исти начин: 'А шта је са Лимериким споразумом; англо-ирским споразумом из 1921. године; Ленадуном?'. Ни Црква није била имуна: 'Католичка Црква никада није подржала национални циљ. А шта је са Папинским одобрењем за Норманску инвазију; осудом Фенијанаца од стране Моријартија; Парнелом?'".

Три дана касније, колумна за мишљење Џона Хила у истом листу под називом "Улази културна британска војска" наставила је тему користећи израз "А шта је са - изам": "Као што је дописник приметио у недавном писму овом листу, ми смо веома склони 'А шта је са' моралу, упоређујући једну историјску неправду са другом оправданом неправдом. Имамо пун стомак 'А шта је са -изам' у овим смртоносним данима и једина јасна чињеница која произилази из тога је да људи, наранџасти и зелени, умиру као последица тога." Зимер каже да је термин добио широку употребу у коментарима о сукобу између униониста и националиста у Северној Ирској. Зимер такође примећује да је варијанта "А шта је са -изам" коришћена у истом контексту у књизи Тонија Паркера из 1993. године.

Године 1978., аустралијски новинар Мајкл Бернард написао је колумну у листу "The Age" користећи израз "А шта је са -изам" за тактике Совјетског Савеза у одбијању сваке критике због кршења људских права. "Merriam-Webster" детаљно наводи следеће: "Asocijacija 'А шта је са -изам'-а је са Совјетским Савезом почела током Хладног рата. Како су режими Стаљина и његових наследника били критиковани од стране Запада због злосторствa људских права, совјетски пропагандни апарат био би спреман са одговором који тврди да Запад такође врши злосторства од једнаке осудењивости."

Зимер приписује британском новинару Едуарду Лукасу почетак редовне уобичајене употребе речи "А шта је са -изам" у модерном добу након што се појавила у блогу 29. октобра 2007. године, извештавајући као део дневника о Русији који је поновљен у издању "The Economist"-a од 2. новембра. На дан 31. јануара 2008. године "The Economist" је објавио још један чланак Лукаса под насловом "А шта је са -изам". Иван Цвјетков, ванредни професор међународних односа у Санкт Петербургу, такође приписује Лукасу модерну употребу овог термина.

Употреба у политичким контекстима

Совјетски Савез и Русија

Иако се појам "А шта је са - изам" проширио недавно, чланак Едварда Лукаса из 2008. године у часопису Економист наводи да су "совјетски пропагандисти током хладног рата били обучени у тактици коју њихови западни саговорници надимком назвали "А шта је са - изам". Свака критика Совјетског Савеза (Афганистан, војно законодавство у Пољској, затварање дисидената, цензура) сретала се са 'Шта је са...' (апартејд Јужна Африка, затворени синдикални лидери, контрареволуционари у Никарагви, и тако даље)." Лукас је препоручио два метода адекватног сузбијања "А шта је са - изам"-a: да "користимо тачке које су сами руски лидери изнели" тако да се не могу применити на Запад, и за западне нације да се више критикују сопствени медији и влада.

После објављивања Лукасових чланака из 2007. и 2008. године и његове књиге из 2008. године "The New Cold War: Putin's Russia and the Threat to the West", која је садржавала исте теме, мишљење писаца у угледним медијима на енглеском почело је користити термин и понављати теме које је поставио Лукас, укључујући асоцијацију са Совјетским Савезом и Русијом. Новинар Лук Хардинг описао је руски "А шта је са - изам" као "практично националну идеологију". Пишући за Bloomberg News, Леонид Бершидски назвао је "А шта је са - изам" "руском традицијом", док је The New Yorker технику описао као "стратегију лажних моралних еквиваленција". Јулија Иоффе назвала је "А шта је са - изам" "светом руском тактиком", и упоредила је са оптужбом лонца који зове чињицу црном.

Неки чланци повезивали су "А шта је са - изам" са совјетским периодом наводећи као пример "А ви висе црнце" (као што је то учинио Лукас) из 1930-их, у којем су Совјети одбацили сваку критику наводећи расизам у сегрегираном америчком Југу. Тактика је била широко коришћена чак и након што је расна сегрегација на Југу забрањена 1950-их и 1960-их. Иоффе, која је писала о "А шта је са - изам"-u у бар три одвојена издања, назвала ју је "класичним" примером "А шта је са - изам"-a. Неки писци такође су идентификовали и више рецентних примера када су руски званичници одговарали на критике тако што су, на пример, усмеравали пажњу на законе против протеста у Уједињеном Краљевству или на тешкоће Руа у добијању визе за Уједињено Краљевство. У 2006. години, Путин је одговорио на критике Џорџа В. Буша о људским правима у Русији изјавивши да не жели да буде на челу демократије као Ирак, алудирајући на интервенцију САД-а у Ираку. У 2017. години, Бен Зимер приметио је да је Путин такође користио ову тактику у интервјуу са новинарком NBC News Мегин Кели.

Совјетска влада учествовала је у великом прикривању нуклеарне катастрофе у Чернобилу 1986. године. Када су коначно признали катастрофу, иако без икаквих детаља, Телеграфна Агенција Совјетског Савеза (ТАСС) дискутовала је о нуклеарним несрећама на Три Миле Аиланду и другим америчким нуклеарним несрећама, што је Сергеј Шмеман из The New York Times-a назвао примером уобичајене совјетске тактике "А шта је са - изам"-a. Помињање комисије такође је указало на сериозност инцидента, а каснија државна радио емитовања замењена су класичном музиком, што је био уобичајен метод припреме јавности за саопштење о трагедији у СССР-у.

Појам привлачи већу пажњу када су контроверзе које укључују Русију у вестима. На пример, пишући за Slate 2014. године, Џошуа Кеатинг приметио је употребу "А шта је са - изам" у изјави о руској анексији Крима из 2014. године, где је Путин "навео низ претпретњи о западној интервенцији."

РТ, руски међународни државно контролисани извор вести, приказао је протесте у Балтимору и Фергусону 2015. године тоновима "А шта је са - изам"-a. Његово извештавање усмерило се на сензационализацију перципираног "распада америчког правног система". Додатно, приказивао је владу САД-а као неспособну манипулишући видео снимцима тако што их је затамнио да би створио мрачнији тон.

Кина

Синоним за кинеску метафору на кинеском језику је "аргумент о смрдљивом бубрежу" (традиционално кинески: 臭蟲論; поједностављено кинески: 臭虫论; пинјин: Chòuchónglùn), коју је приписао Лу Син, водећа фигура у савременој кинеској књижевности, 1933. године, да би описао општу склоност својих кинеских колега да оптужују Еуропљане за "имање једнако лоших проблема" када гости коментаришу домаће проблеме Кине. Као кинески националиста, Лу је видео ову менталитет као једну од највећих препрека модернизацији Кине на почетку 20. века, коју је Лу често исмевао у својим књижевним делима. Као одговор на твитове из администрације Доналда Трампа који критикују поступање кинеске владе према етничким мањинама и протестима за пролазак демократије у Хонгконгу, кинески званичници Министарства спољних послова почели су да користе Твитер да би указали на расне неједнакости и друштвени неуређености у Сједињеним Америчким Државама, што је навело Политико да оптужи Кину за учешће у "А шта је са - изам"-у.

Доналд Трамп

У раној 2017. години, у среди покретања приказивања мешања у изборе 2016. године и претходно Мулеровом истрагом у Доналда Трампа, неколико људи, укључујући Едварда Лукаса, написали су мишљења која повезују "А шта је са - изам" и са Трампом и са Русијом. "Уместо да да рационалну одбрану [свог плана здравствене заштите], он се определио за оштру обрањивачку позицију, што је карактеристика "А шта је са - изам"-a", написала је Даниел Курцлебен из НПР-а, додавши да "звучи веома слично Путину."

Када је, у телевизијском интервјуу које је широко гледано пре Супербоула 2017. године, водитељ Фокс новса Бил О'Рајли назвао Путина "убицом", Трамп је одговорио да је и влада САД-а крива за убиства људи. Одговорио је: "Има много убица. Имамо много убица. Шта мислиш — наша земља је тако невинна?" Ова епизода навела је коментаторе да оптуже Трампа за "А шта је са - изам", укључујући Чака Тода у емисији на телевизији "Meet the Press" и политичког саветника Џејка Саливана.

Коришћење код других држава

Израз "А шта је са - изам" користили су лојалисти и републиканци још од периода Проблема у Северној Ирској. Тактика је примењена од стране Азербејџана, који је одговорио на критике свог стања људских права одржавањем парламентарних саслушања о питањима у Сједињеним Државама. Истовремено, интернет проАзербејџански тролови користили су "А шта је са - изам" да одвуку пажњу од критика земље. Слично томе, Турска влада се бавила "А шта је са - изам" објављивањем службеног документа у коме су наведене критике других влада које су критиковале Турску.

Пртема Washington post-у, "У шта би могао бити службени документ "А шта је са - изам", Турска изјава навела је списак наводних прекршаја разних влада које сад критикују Турску за њену драматичну чистку државних институција и грађанског друштва након неуспелог покушаја преврата у јулу."

Тактика је такође примењена од стране Саудијске Арабије и Израела. У 2018. години, израелски премијер Бенџамин Нетанјаху је рекао да "окупација нема смисла, постоји много великих држава које су окупирале и замениле популације и нико не говори о њима." У јулу 2022. године, крунски принц Саудијске Арабије Мохамед бин Салман користио је ову тактику поводом напомене убиства Палестинско-Америчке новинарке Ширин Абу Аклех и мучења и злоупотребе ирачких затвореника од стране америчких војника током ирачког рата, након што је амерички председник Џо Бајден напоменуо убиство саудијског новинара Џамала Кашоги у саудијском конзулату у Истанбулу 2. октобра 2018. године од стране агената саудијске владе, за време разговора с Мохамедом као део Бајденове државне посете Саудијској Арабији.

Министар спољних послова Ирана Мохамед Џавад Зариф користио је ту тактику на Конференцији о безбедности у Цириху 17. фебруара 2019. године. Када ју је питала Лиз Дусет са Би-Би-Си-ја о осморо еколошких активиста који су затворени у његовој земљи, споменуо је убиство Џамала Кашоги. Дусет је уочила грешку и рекла "да оставимо то по страни."

Индијски премијер Нарендра Моди оптужен је за коришћење "А шта је са - изам", посебно у вези са протестом индијских писаца из 2015. године и номинацијом бившег главног правосудног Ранџана Гогоија за парламент.

Анализа

Психолошке мотивације

Филозоф Меролд Вестфал је рекао да само људи који знају да су криви за нешто "могу да нађу утеху у томе што сматрају да су и други једнако лоши или још гори." А шта је са - изам, како су га практиковали и Лојалисти и Републиканци у време Сукоба у Северној Ирској да би истакли шта је друга страна урадила њима, био је "један од најчешћих форми избегавања личне моралне одговорности," према бискупу (касније кардиналу) Кахалу Дејлију. Након политичкe пуцњаве на бејзбол утакмици 2017. године, новинар Чак Тод је критиковао тон политичке дебате, коментаришући, "Шта-је-са-изм је међу најгорим инстинктима страначких чланова обе стране."

Намерно понижавање себе

Шта-је-са-изм обично упиру прст у преступе ривала како би их дискредитовао, али, у преокрету уобичајене праксе, такође се може користити како би се дискредитовало сопствено ја док се одбија критиковати савезника. Током председничке кампање САД 2016. године, када је Њујорк тајмс питао кандидата Доналда Трампа о третману новинара, наставника и дисидената од стране турског председника Реџепа Тајипа Ердогана, Трамп је одговорио критиком америчке историје о грађанским слободама. Катрин Путц је указала у чланку за Дипломат: "Основни проблем је тај што овај реторички уређај онемогућава дискусију о питањима (нпр. грађанска права) од стране једне земље (нпр. САД) ако та држава нема савршен досије." Маша Гесен је писала за Њујорк тајмс да је употреба тактике од стране Трампа била шокантна за Американце, коментаришући, "Ниједан амерички политичар у живом сећању није промовисао идеју да је цео свет, укључујући и САД, гнио до темеља."

Бриге о ефектима

Џо Аустин је критиковао праксу шта-је-са-изма у Северној Ирској у тексту из 1994. године под насловом "Тврдоглавци и тврдоглави", где је написао: "И заиста нисам имао времена за 'Шта-је-са-изам'... ако бисте се упустили у то, одбрањивали бисте неодбранљиво." У 2017. години, Њујоркер је описао ову тактику као "стратегију лажних моралних еквиваленција", а Кларенс Пејџ је технику описао као "форму логичког џу-џицуа". Коментатор Бен Шапиро критиковао је праксу, било да су је користили они десничари или левичари; Шапиро је закључио: "Све је то глупо. И чини нас све глупљим." Мајкл Ј. Коплов из Израелског политичког форума написао је да је употреба шта-је-са-изма постала криза; закључујући да техника не доноси никакве користи, Коплов је тврдио да "шта-је-са-изам од стране деснице или левице само води кроз црну рупу од љуте оптужбе из којег ништа неће изаћи".

Употреба у Совјетском Савезу и Русији

У својој књизи "Нови хладни рат" (2008), Едвард Лукас је карактерисао штајезам као "омиљено оружје совјетских пропагандиста". Јухан Кивирах и колеге су га назвали "политехнолошком" стратегијом. Пишући у часопису "Национални интерес" 2013. године, Самуел Чарап је био критичан према тајнику, коментаришући: "Руски креатори политике, међутим, мало добијају од педантних низова 'штајезама'". Журналисткина национална безбедност Јулија Лофе коментарисала је у чланку из 2014. године: "Свако ко је икада студирао Совјетски Савез зна за феномен који се зове 'штајезам'." Лофе је навела совјетски одговор на критику, "А ви вешате црнаце", као "класичан" облик штајезма. Рекла је да је Раша Тудеј "институција која се посветила искључиво задатку штајезма" и закључила да је штајезам "свети руски трик". Гари Каспаров разговарао је о совјетској тактици у својој књизи "Долази зима", називајући га обликом "совјетске пропаганде" и начином за Руске бирократе да "одговоре на критику совјетских масакра, принудних депортација и гулага". Марк Адоманис је коментарисао за "Москов Тајмс" 2015. године да "штајезам" користи Комунистичка партија са таквом учесталошћу и безобзирношћу да је порастао псеудо мит о њему. Адоманис је приметио: "Сваки студент совјетске историје ће препознати делове штајезистичког канона."

У свом тексту за Блумберг Нјуз 2016. године, новинар Леонид Бершидски је описао штајезам као "руску традицију", док је часопис Национал назвао тактику "ефикасним реторичким оружјем". У њиховој књизи "Европска унија и Русија" (2016), Форсберг и Хаукала карактерисали су штајезам као "стару совјетску праксу" и уочили да је стратегија "добијала на значају у руским покушајима да одбаце западну критику". У својој књизи "Претње безбедности и јавно мишљење", ауторка Елизавета Гауфман назвала је технику штајезма "совјетско-руски обрт на либерални анти-американизам", поредећи је са совјетским одговором, "А ви вешате црнаце". Спољна политика подржала је ову процену. У једном тексту канадски књижевник Тери Главин изјавио је за Отава Ситизен 2016. године да је Ноам Чомски користио тактику у говору из октобра 2001. године, одржаном након напада 11. септембра, који је био критичан према америчкој спољној политици. Дафни Скилен разматрала је тактику у својој књизи "Слобода говора у Русији", идентификујући је као "технику совјетског пропагандиста" и "уобичајену совјетску одбрану". У чланку за Си-Ен-Ена, Џил Доурти компарирала је технику са изразом "позивање упомоћи куји и крљуштилици". Доурти је написала: "Постоји још једно стање ... које многи Руси изгледа деле, оно што се некад звало у Совјетском Савезу 'штајезам', другим речима, 'ко си ти да зовеш кују крљуштилицом?'"

Руски новинар Алексеј Ковалев је рекао GlobalPost-у 2017. године да је тактика "стари совјетски трик". Петар Конради, аутор књиге Ко је изгубио Русију?, назива је штаљеник "форме моралног релативизма која одговара на критику једноставним одговором: 'Али и ви то радите'". Конради је поновио Гауфманову компарацију тактике са совјетским одговором, "Тамо линчују црнаце". Пишући за Forbes 2017. године, новинар Мелик Кајлан објаснио је повећану пролазност термина, односећи га на руске пропагандне технике: "Кремљевски аналитичари последњих година зову ово 'штаљеништвом' због тога што су различити говорници Кремља тако исцрпно користили технику против САД-а". Кајлан је коментарисао "сумњиву сличност између кремљевске пропаганде и Трампове пропаганде". Foreign Policy је писао да је руско штаљеништво "дио националне психе". EurasiaNet је изјавио да "геополитичке вештине руског штаљеништва немају премца", док је Paste повезивао раст штаљеништва са повећаном друштвеном потрошњом лажних вести.

Пишући за The Washington Post, бивши амбасадор Сједињених Америчких Држава у Русији, Мајкл Макфол, критички је коментарисао Трампову употребу ове тактике и упоредио га са Путином. Макфол је коментарисао: "То је управо тип аргумента који су руски пропагандисти годинама користили да би оправдали неке од најбруталнијих политика Путина." Сарадник Лос Анђелес Тајмса, Мат Велч, класификовао је ову тактику као једну од "шест категорија Трампових апологета". Mother Jones је назвао ову тактику "традиционалном руском стратегијом пропаганде", и приметио је: "Стратегија штаљеништва поново је захватила корене и еволуирала у Русији председника Владимира Путина."

Алегација о русофобији

Пракса обележавања штаљеништва као типично руског или совјетског понекад је одбацена као русофобична. Глен Дисен види ову употребу као покушај да се униште руска политика. Још од 1985. године, Роналд Реган је увео конструкт "лажног етичког баланса" да "осуди" сваки покушај упоређивања САД-а са другим земљама. Џин Киркпатрик, у својем есеју Мит о моралном једнакости (1986), видела је штаљеништво Совјетског Савеза као покушај да се моралним размислима прикажу као легитимна суперсила на једнаком нивоу са Сједињеним Америчким Државама. Поређење је било неопростиво по принципу, јер је постојала само једна легитимна суперсила, САД, и она се није борила за интересе моћи већ за вредности. Глен Дисен ово види као рамовање америчке политике, са циљем дефинисања односа земаља међусобно аналогно односу наставник-ученик, при чему је у политичком оквиру САД наставник. Киркпатрик је позвала Харолда Ласвела на разумевање примене идеолошког оквира коришћењем политичке доминације да анализира семантичке манипулације Совјетског Савеза. Према Ласвелу, свака земља покушава да наметне свој тумачни оквир другима, чак и путем револуције и рата. Међутим, према Киркпатрик, ови тумачни оквири различитих држава нису еквивалентни.

Одбрана

Контекстуализација

Неки коментатори су бранили употребу а шта је "А шта је са - изам" и ту куокуе у одређеним контекстима. "А шта је са - изам" може пружити неопходан контекст да ли је одређена линија критике релевантна или праведна. У међународним односима, понашање које може бити несавршено према међународним стандардима може бити сасвим добро за дато геополитичко суседство и заслужује да буде признато као такво.

Искривљена перцепција себе

Кристијан Кристенсен, професор новинарства у Стокхолму, тврди да је оптужба за шта је само по себи облик ту куокуе заблуде, јер одбацује критике сопственог понашања да би се уместо тога усредсредила на поступке других, стварајући тако двоструки стандард. Они који користе "А шта је са - изам" не морају нужно да се упусте у празно или цинично скретање одговорности: са-изам може бити корисно оруђе за разоткривање противречности, двоструких стандарда и лицемерја. На пример, радња нечијег противника се појављује као забрањена тортура, сопствене акције као „појачане методе испитивања“, туђе насиље као агресија, сопствено само као реакција. Кристенсен чак види корисност у коришћењу аргумента: "Такозвани 'штабовисти' доводе у питање оно што раније није довођено у питање и на видело износе противречности, двоструке стандарде и лицемерје. Ово није наивно оправдање или рационализација , изазов је критички размишљати о (понекад болној) истини нашег положаја у свету.“

Недостатак искрености

У својој анализи "А шта је са - изам"-а, професор логике Аксел Барсело из УНАМ-а закључује да контраоптужба често изражава оправдану сумњу да критика не одговара стварном ставу и разлозима критичара.

Ејб Гринвалд је истакао да је чак и прва оптужба која води противоптужби произвољна поставка, која може бити једнако једнострана и пристрасна, па чак и једнострана од контрапитања „а шта?“ Дакле, "А шта је са - изам" би такође могао бити просветљујући и ставити прву оптужбу у перспективу.

Идеализација

У својој анализи "А шта је са - изам"-а у америчкој председничкој кампањи, Кетрин Пуц је 2016. у часопису "The Diplomat Magazine" приметила да је суштински проблем то што ова реторичка техника онемогућава дискусију о спорним питањима неке земље (нпр. грађанска права на страни Сједињених Држава) ако та земља није савршена у тој области. Он је подразумевано захтевао да се једној земљи дозволи да се пред другим земљама залаже само за оне идеале у којима је постигла највиши ниво савршенства. Проблем са идеалима, рекао је, је што их ретко остварујемо као људска бића. Али идеали остају важни, рекао је он, и Сједињене Државе треба да наставе да се залажу за њих: „Важна је порука, а не амбасадор.“

Заштитни механизам

Џина Шад види карактеризацију контрааргумената као "А шта је са - изам" као недостатак комуникативне компетенције, у мери у којој су дискусије прекинуте овом оптужбом. Оптужба других за шта се користи и као идеолошки заштитни механизам који води ка „затварању и ехо коморама“. Позивање на "А шта је са - изам" такође се доживљава као „заустављање дискусије“ „како би се осигурала одређена хегемонија дискурса и интерпретације“.

Скретање

Одређени број коментатора, међу којима је и колумниста Форбса Марк Адоманис, критиковао је употребу оптужби за шта је то од стране америчких новинских кућа, тврдећи да су оптужбе за шта су коришћене да једноставно одбију критике о кршењу људских права које су починиле Сједињене Државе или њихови савезници. Винцент Бевинс и Алек Ло тврде да је употреба овог термина скоро искључиво од стране америчких медија двоструки стандард, и да су моралне оптужбе моћних земаља само изговор да казне своје геополитичке ривале пред њиховим сопствена неправда.

Левичарски академици Кристен Годзи и Скот Сехон тврде да се помињање могућег постојања жртава капитализма у популарном дискурсу често одбацује као "А шта је са - изам", што они описују као „израз који имплицира да само злочини које су починили комунисти заслужују пажњу”. Они такође тврде да су такве оптужбе за "А шта је са - изам" неважеће јер се исти аргументи који се користе против комунизма могу користити и против капитализма.

Научници Иван Францесцхини и Ницхолас Лоубере тврде да није ствар у документовању и осуди ауторитарности у различитим земљама, и напомињу глобалне паралеле као што је улога коју је исламофобија играла у кинеским логорима за интернирање у Синђангу и амерички рат против тероризма и забране путовања усмерене на муслиманске земље, такође као утицај корпорација и других међународних актера у документованим злоупотребама који се све више замагљује. Франческини и Лубер закључују да се ауторитаризму „мора супротставити свуда” и да „само проналажењем критичних паралела, веза и саучесништва можемо развити имунитет на вирус каквог типа и избећи га.есенцијалистички хиперактивни имуни одговор, постизање моралне доследности и холистичке перспективе која нам је потребна да бисмо изградили међународну солидарност и престали да ходамо у сну према понору.“

Са-изам у пословицама и поређењима

Исусова изјава: „Ко је безгрешан нека први баци камен“ (Јован 8:7), слична парабола о брду у око (Матеј 7:3) и пословице засноване на њој као што је „Онај који седи у стаклена кућа не треба да баца камење“ понекад се пореде са каквим. Најџел Ворбертон види разлику у томе што је гледиште у Библији и изрекама другачије од политичког. Исус има право да подсети грешника на његову сопствену кривицу, јер он сам нема кривице, он је на страни добра. Иако преступник понекад може бити у праву указујући на стварни недостатак, то у принципу не мења разлику.

Чини се да се овај потез заснива на лажној претпоставци да је неправда ублажена ако су други учинили нешто слично, и на осећају да оптужени морају да буду невини за злочин за који оптужују друге. „Мислите да радим нешто страшно, па погледајте око себе како сви други раде исто што и ја. Штавише, немате кредибилну позицију са које бисте ме напали.' У најбољем случају то је само себична рационализација, али као тактички потез може да функционише.