Међународни уговор
Међународни уговор је сваки споразум склопљен између двају или више субјеката међународног права, који је уређен међународним правом, било да је садржан у јединственој исправи или у више међусобно повезаних исправа, без обзира на његов посебан назив.[1]
Треба свакако нагласити да сваки међународни уговор, ратификован односно потврђен од стране законодавних тела држава уговорница, по својој правној снази јесте изнад закона и подзаконских аката, мада је то у пракси понекад и спорно услед тога што нису све земље спремне на такво одрицање од суверенитета.[1]
Међународни уговори могу носити разне називе, као што су: уговор, конвенција, протокол, пакт, акт, споразум, меморандум, повеља, статут, конкордат.
Најзначајнија подела међународних уговора јесте подела коју је извршио теоретичар Ханс Трипел на уговоре законе (легислативни) и уговоре погодбе (контрактуелни).
Као што је речено, међународни уговор може се склапати између два (билатерални уговор) или више (мултилатерални уговор) субјекта међународног права - тј. држава, међународних организација и осталих субјеката међународног права као што су устаници или ослободилачки покрети (што је у пракси релативно ретко).[1]
Међутим, код међународних уговора разликује се тренутак потписивања од стране субјеката међународног права (најчешће држава уговорница) од тренутка ступања на снагу тога уговора.
То зависи од ратификације односно од размене исправа и усвајању од стране парламената држава потписница. Тек њиховом потврдом међународни уговор је преузет у унутрашњи правни систем сваке од држава уговорница, и као такав ступа на снагу и почиње његова примена.[1]
Види још
[уреди | уреди извор]Референце
[уреди | уреди извор]- ^ а б в г „treaty international relations”. Britannica. Приступљено 30. 1. 2025.