Немачки бојни брод Шарнхорст

С Википедије, слободне енциклопедије
Шарнхорст
Bundesarchiv DVM 10 Bild-23-63-07, Schlachtschiff "Scharnhorst".jpg
Бојни брод Шарнхорст.
Општи подаци
КаријераWar ensign of Germany (1938-1945).svg
Немачка
Кобилица постављена15. јун 1935.
Поринут3. октобар 1936.
У служби од7. јануар 1939.
СудбинаПотопљен у бици код Северног рта 26. децембра 1943.
Главне карактеристике
Депласман26.000 t[1]
Дужина226 m[1]
Ширина30 m[1]
ГазПуни 7.5 m[1]
Погон3 парне турбине
Снага130.000 КС[1]
Брзина27 чворова (50 km/h)[1]
Доплов7.100 наутичких миља (13.100 км) са 19 чворова
Посада1.460[2]
Наоружање9 x 280 mm
12 x 150 mm
14 x 105 mm
16 x 37 mm
16 x 20 mm
торпедне цеви 6 x 533 mm
4 хидроавиона
Оклоптруп и главне куле 305 mm, палубни оклоп 100 mm[1]

Шарнхорст (нем. Scharnhorst) је био немачки бојни брод у Другом светском рату. Потопљен је од Британаца 26. децембра 1943.[2]

Карактеристике[уреди | уреди извор]

Шарнхорст је био наоружан са 9 топова калибра 280 мм, 12 калибра 150 мм, 14 калибра 105 мм и 16 калибра 37 мм. Имао је и 4 хидроавиона. Посаду је сачињавало 1.460 људи. До 1940. био је највећи брод немачке ратне морнарице. [2]

Шарнхорст је био један од два бојна брода типа Шарнхорст, које је Нацистичка Немачка изградила у периоду 1935-1939. након што се ослободила ограничења у величини и броју ратних бродова наметнутих Лондонским споразумом (1930)са Великом Британијом. Бојни бродови типа Шарнхорст били су депласмана 26.000 тона, брзине 27 чворова, наоружана са 9 главних топова калибра 280 мм у три троцевне куле (две на прамцу, једна на крми) и 12 помоћних топова од 150 мм у двоцевним и једноцевним кулама. Главна артиљерија служила је за борбу против површинских бродова на великим растојањима (домета до 30 км) ван домета торпеда, а помоћна (тзв. противторпедна) артиљерија калибра 20-152 мм била је намењена за блиску одбрану од торпедних бродова и ПВО и размештена по целом броду. На крменом делу постављена су и по 2 катапулата за избацивање хидроавиона. Торпедно наоружање било је задржано само на јапанским и немачким бојним бродовима.[1]

Служба[уреди | уреди извор]

Почетком Другог светског рата, заједно са бојним бродом Гнајзенау, учествовао је у крстаричком рату против Велике Британије. Потопио је код Исланда 23. новембра 1939. британску помоћну крстарицу Равалпинди. У норвешкој кампањи, заједно са Гнајзенауом, потопио је јуна 1940. два савезничка помоћна брода, један ескортни брод, носач авиона Глориоус и два разарача. Том приликом је оштећен торпедом и гоњен, па се повлачи у Тронхајм, потом у Кил. У дејствима на противничке комуникације на Атлантику, у периоду фебруар-март 1941, у два наврата заједно са Гнајзенауом напада савезничке конвоје у подручју Њуфаундленда и потапа или заплењује 21 брод (108.000 БРТ). Гоњен и теже оштећен, склонио се 22. марта у Брест, а 11-12. фебруара 1942. пробио се кроз Ламанш, и оштећен упловио у Вилхелмсхафен. Од марта 1943. био је у саставу немачких поморских снага у Норвешкој.

Битка код Медвеђег острва[уреди | уреди извор]

26. децембра 1943, под адмиралом Ерихом Бејом, напао је савезнички арктички конвој јужно од Медвеђег острва. Снаге непосредног осигурања конвоја (крстарице Норфолк, Шефилд, Белфаст и 4 разарача) под адмиралом Роберто Бернитом, у 8 часова и 40 минута радаром су откриле Шарнхорст на 13 наутичких миља, а на 12.000 м осветлиле га светлећим гранатама и оштетиле артиљеријском ватром. Шарнхорст је прекинуо додир и покушао нови напад на конвој, али у 12. часова и 5 минута, после поновног додира са снагама осигурања, морао је да се повуче према југоистоку. У 16 часова и 17 минута пристигло је посредно осигурање конвоја (бојни брод Војвода од Јорка, крстарица Јамајка и 4 разарача), под адмиралом Б. Фрејзером. После кратког, али жестоког боја британске снаге потопиле су Шарнхорст артиљеријом и торпедима. Спасено је свега 36 чланова посаде.[2]

Референце[уреди | уреди извор]

  1. ^ а б в г д ђ е ж Гажевић, Никола (1970). Војна енциклопедија (књига 1). Београд: Војноиздавачки завод. стр. 663—664. 
  2. ^ а б в г Гажевић, Никола (1970). Војна енциклопедија (књига 1). Београд: Војноиздавачки завод. стр. 483. 

Литература[уреди | уреди извор]