Никита (филм)

С Википедије, слободне енциклопедије
Никита
Nikita france.jpg
Филмски постер
Жанракциони
трилер
РежијаЛик Бесон
СценариоЛик Бесон
ПродуцентПатрис Леду[1]
Главне улогеАн Паријо
Жан-Иг Англад
Чеки Карјо
Жана Моро
Жан Рено
Жак Буде
МузикаЕрик Сера
Издавачка кућаGaumont Film Company
Година1990.
Трајање117 минута
ЗемљаФранцуска
Језикфранцуски
Буџет39 милиона француских франака
IMDb веза

Никита (франц. La Femme Nikita) је акциони трилер из 1990. године у режији Лика Бесона. Главне улоге играју: Ан Паријо, Жан-Иг Англад и Чеки Карјо.

Радња[уреди | уреди извор]

Applications-multimedia.svgУПОЗОРЕЊЕ: Следе детаљи заплета или комплетан опис филма!

Никита (Ан Паријо) је тинејџерка која живи живот у анархији, насиљу и зависности од дрога. Једне ноћи, саучествује у пљачки апотеке, али та пљачка пође наопако. Долази до ватреног обрачуна са локалном полицијом, током чега гине један од њених саучесника. У наркоманској кризи, она убија полицајца. Никиту хапсе, суде јој за убиство и осуђују на доживотну затворску казну.

У затвору, њени заробљивачи јој убризгавају инјекцију, да би изгледало да је извршила самоубиство предозирањем средством за смирење. Али, уместо да умре, она се буди у некој просторији без икаквих посебних обележја, где јој човек углађеног али истовремено тврдокорног изгледа по имену Боб (Чеки Карјо) саопштава да је званично мртва и сахрањена, али да ће заправо морати да ради за тајанстевну владину агенцију звану Центар. Боб јој даје избор да постане тајни убица за потребе владе или да истински буде смештена у парцелу свога лажног гроба. После извесног периода пружања отпора, она бира каријеру убице и постепено се покаже да је надарена за то. Уче је раду са компјутерима, борилачким вештинама и руковању ватреним оружјем. Њена тренерка Аманда (Жана Моро) преображава њен изглед од пропале наркоманке у прелепу фаталну даму.

Њена прва мисија је убиство страног дипломате у крцатом ресторану. Истовремено то је њен завршни тест. Пошто га је прошла, она почиње нови живот у Паризу под именом Марија као агент на чекању. Упознаје се са Марком (Жан-Иг Англад) и убрзо се између њих развија интимна веза, иако Марко не зна ништа о њеној правој професији. Марка занима њена прошлост и да би му задовољила радозналост она позива Боба на вечеру као свога „чику“. Боб најпре приповеда измишљене приче о „Маријином“ детињству, а онда им даје карте за Венецију, наводно као веридбени поклон. Међутим, испоставља се да је одлазак у Венецију само кринка за још један задатак за Никиту. Са прозора хотелске собе која је изабрана као савршено место за бусију она успева да устрели жртву, а оружје сакрива од Марковог погледа у кади пуној запењене воде.

Никитина каријера агента-убице успешно се наставља све до тренутка када једна мисија са крађом докумената из стране амбасаде пође наопако. Из Центра шаљу Виктора, суровог „Чистача“, да уништи све доказе, укључујући и уклањање још живог сведока помоћу киселине. Приликом бекства из амбасаде, Виктор несебично заштити Никиту, али сам погине.

Приликом њиховог следећег сусрета, Марко саопштава Никити да је разоткрио њен тајни живот и убеђује је да се повуче и нестане. После њеног одласка, Боб открива да је Никита напустила Центар и долази у њен апартман где га чека Марко. Боб каже Марку да је Никита и даље у опасности све док код себе држи тајна документа из амбасаде. На то му Марко предаје комплетна документа. Они се потом сложе да ће Никита недостајати обојици.

Улоге[уреди | уреди извор]

Глумац Улога
Ан Паријо Никита
Жан-Иг Англад Марко
Чеки Карјо Боб
Жана Моро Аманда
Жан Рено Виктор "Чистач"
Жак Буде Хемичар

Утицај[уреди | уреди извор]

Филм је доживео два римејка (хонконшки Црна мачка из 1991. у режији Стивена Шина и амерички Тачка без повратка из 1993. у режији Џона Бедема). Од њега су настале и две ТВ серије, канадска La Femme Nikita, која приказује радњу Бесоновог филма и америчка серија Никита, која представља наставак. Бесонов филм је такође видљиво утицао на јужнокорејски филм из 2017. The Villainess.

Референце[уреди | уреди извор]

  1. ^ Hayward 2010, стр. 129.

Спољашње везе[уреди | уреди извор]